Page 4 - Ivo Andrić - Prokleta avlija

Марко, фра Мијо, фра Иво – и био је добри вакат, а ви сада
узимате нека имена из романа, одакле ли, те фра Растислав,
те фра Војислав, те фра Бранимир. Тако нам и јест.
Млади фратар одмахује руком на те досетке и прекоре
које је сто пута чуо и које ће морати још богзна докле слушати.
А посао се наставља.
Људи који пописују заоставштину иза покојника који је
још пре два дана био ту, жив као што су и они сада, имају неки
нарочит изглед. Они су представници победничког живота који
иде својим путем, за својим потребама. Нису то лепи победни-
ци. Сва им је заслуга у том што су наџивели покојника. И кад
их човек овако састране посматра, изгледају му помало као
отимачи, али отимачи којима је осигурана некажњивост и који
знају да се сопственик не може вратити ни изненадити их на
послу. Нису сасвим то, али по нечем на то подсећају.
– Пиши даље – чује се опори глас старог фратра – пиши:
»Једна клијешта велика, крешевска. Једна.«
И све тако редом, алатка по алатка, а на крају сваке
реченице записани предмет тупо јекне, бачен на гомилу грубо
испретураног алата, која лежи на малом храстовом стругу
покојног фра-Петра.
Кад их човек тако гледа и слуша, све се у њему и нехоти-
це окреће од живота ка смрти, од оних који броје и присвајају
ка оном који је све изгубио и коме више ништа и не треба, јер
ни њега нема.
Све до пре три дана на том пошироком миндерлуку, са
којега је већ нестало душека и простирке а остале само голе
даске, лежао је или чак седео фра-Петар и – причао. И сада,
док гледа његов гроб у снегу, младић у ствари мисли на његова
причања. И све би хтео, и по трећи и по четврти пут, да каже
како је лепо умео да прича. Али то се не може казати.
Последњих недеља много и често је причао о свом нека-
дашњем боравку у Цариграду. То је било давно. Због својих
тешких и замршенихпослова фратри су послали у Стамбол
фра-Тадију Остојића, ексдефинитора, ексгвардијана (»Сав
бијаше од неких ексова!«), човека спора и достојанствена и
4