Page 9 - Ivo Andrić - Prokleta avlija

жљива изгледа, који говори тихо али сигурно и одушевљено, а
говори увек о себи и казује све само у крупним потезима.
Прича увек о истој ствари и толико је увеличава и умножава
да би требало бар сто педесет година живота да један човек
све то доживи.
Сунце се тек помолило, а разговор већ тече.
– Богами си ти видео света, Заимага.
– Јесам, али шта ми то вреди кад сам, ево, пострадао и
кад су људи погани и не дају живети исправном човеку. А
јесам прошао многа места и свуда ми је добро било и људи ме
поштовали и признавали, а и ја сам се владао како треба и са
сваким лепо и поштено умео.
Гледа затим ћутке преда се, као да чита неки подсетник,
и почиње као да наставља где је прекинуо.
– У Адапазару сам заимао и оженио се. Добру и паметну
сам жену имао. Људи су ме много поштовали и моја бојаџиј-
ска радња била је прва у вароши.
– Па што не остаде тамо?
– Ех, што! Ђаво ме наговори те узех још једну жену. И од
тог дана све крену наопако. Јест ме задовољила првих дана. То
морам да кажем. Али ћуд што је имала! Ништа што се завади-
ла са мојом првом женом и што ми је од куће направила
пакао, него зађе тако по вароши, па што кажу: у једној руци
слама а у другој ватра. Где дође, ту свађу и омразу ствара. Два
би ока, што кажу, у глави завадила. Браћа моје прве жене ста-
доше да ме гоне. Омрзну свет на мене. И ја, видевши да губим
углед и муштерију, и да ћу и главу изгубити ако тако даље
пође, распродам потајно и будзашто оно робе и злата па кре-
нем опет у свет.
– Их, брате! Штета!– каже неко забринуто. Заим тужно
њише главом као да само онзна колика је то штета.
– Е, мој бежановићу, што ти ниси најурио тог свог отрова,
него ти да бежиш, поред толиког свога добра!– каже прому-
клим гласом атлетски развијен човек из круга.

9