Page 5 - Ivo Andrić - Prokleta avlija
P. 5

заљубљеног у ту своју спорост и своје достојанство. Тај је знао
          да говори турски (споро и достојанствено), али не и да чита и
          пише.  Стога  су  му  за  пратиоца  дали  фра-Петра  као  човека
          вешта турском писму.
               Непуну годину дана су остали у Цариграду, потрошили су
          све  што  су  понели,  још  се  задужили,  и  ништа  свршили  нису.
          Све због незгоде која је задесила фра-Петра ни крива ни дуж-
          на,  лудим  стицајем  околности,  у  мутном  времену  кад  власт
          престане да разазнаје правог од кривог.
               Некако убрзо по њиховом доласку десило се да је поли-
          ција ухватила неко писмо упућено аустријском интернунцију у
          Цариграду.  То  је  била  опширна  представка  о  стању  цркве  у
          Албанији, о прогањању свештеника и верника. Писмоноша је
          успео да побегне. Како у то време није било других фратара
          који су из тих крајева стигли у Цариград, турска полиција је по
          некој својој логици ухапсила фра-Петра. Два месеца је остао у
          затвору »под истрагом« а да га нико није честито саслушао.
               О  та  два  месеца,  проведена  у  стамболском  истражном
          затвору, фра Петар је причао више и лепше него о свему оста-
          лом. Причао је на прекиде, у одломцима, како може да прича
          тешко болестан човек који се труди да сабеседнику не покаже
          ни своје физичке болове ни своју честумисао на блиску смрт.
          Ти одломци се нису увек настављали тачно и редовно један на
          други. Често би, настављајући причање, понављао оно што је
          већ једном рекао, а често би опет отишао напред, прескочив-
          ши добар део времена. Причао је као човек за ког време нема
          више значења и који стога ни у туђем животу не придаје вре-
          мену ни редовном току времена неку важност. Његова прича
          могла  је  да  се  прекида,  наставља,  понавља,  да  казује  ствари
          унапред, да се враћа уназад, да се после свршетка допуњава,
          објашњава  и  шири,  без  обзира  на  место,  време  и  стварни,
          стварно и заувек утврђени ток догађаја.
               Наравно да је при таквом начину причања остало доста
          празнина и необјашњених места, а младићу је било незгодно
          да прекида причање, да се враћа на њих и поставља питања.
          Најбоље је ипак пустити човека да прича слободно.
                                          5
   1   2   3   4   5   6   7   8   9   10