Page 60 - Ivo Andrić - Prokleta avlija

сматрао да ово није место ни тренутак да се све то расправи и
истера на чистину. Утолико више што му самом много тога
није било јасно ни разумљиво. Треба човека пустити да каже
све. Њему су људи одувек, свуда па и овде, слободно прилази-
ли, брзо се повезивали с њим и лако му се поверавали. А он је
то примао као природну и разумљиву ствар и трудио се само
да све пажљиво саслуша. Увек па и сад.
Ово са младићем из Смирне ишло је далеко и трајало
дуго. Он се сатима заборављао потпуно, причајући судбину
Џем-султана, као да се ради о нечем што треба да буде казано
што пре, још овог трена, јер сутра већ може бити доцкан. Слу-
жио се час турским час италијанским језиком, заборављајући,
у брзини, да преведе француске и шпанске цитате које је
говорио напамет.
Разговор би почео рано, у топлој сенци једне настрешни-
це, која је бивала све краћа, а настављали би га по другим
склонитим местима велике авлије, бежећи од сунчеве жеге и
гласних и насртљивих хапшеничких игара и свађа.
Фра Петар је приметио да му Хаим никад не прилази за
време тих разговора, него само кад га сретне самог. Али се
дешавало да неки од хапсеника приђе, као у пролазу, и поку-
ша да узгред чује нешто од младићевог шапата. Тада би Ћамил
одједном заћутао и као месечар, пробуђен из свог опасног
заноса, падао у тупо ћутање, испрекидано механичким и неи-
скреним »да да!«, затим се нагло и хладно опраштао безначај-
ним речима, и одлазио.
Сутрадан би се појавио у том истом расположењу, са
нејасним траговима неких ноћашњих кајања и одлука, муча-
љив и сав у себе повучен, са слабим осмејком који све брише и
ништа не казује и са обичним речима о посве обичним ства-
рима. Али то би трајало кратко. У току разговора његово нера-
сположење се неприметно и за њега и за фра-Петра, мењало.
Не знајући како ни откуд ни зашто, он би се опет предавао
својој страсти и тихо и живо, као да сеисповеда, говорио фра-
Петру о Џему и његовој судбини.

60