Page 61 - Ivo Andrić - Prokleta avlija
P. 61

Већ  трећег  дана  била  је  испричана  цела  историја,  до
          тужног и свечаног краја, до светлог, достојанственог турбета у
          Бруси,  чији  су  бели  зидови  исписани  најлепшим  сурама  из
          Корана, калиграфски стилизованим у облику чудних цветова и
          кристала. Али тада је почело причање издвојених призора са
          свим појединостима. Низали су се Џемови срећни и несрећни
          дани, његови сусрети и сукоби, љубави, мржње и пријатељства,
          покушаји  бежања  из  хришћанског  ропства,  наде  и  очајања,
          размишљања за дугих несаница и замршени снови у кратким
          часовима спавања, његови поносни и горки одговори високим
          личностима у Француској и Италији, гневни монолози у само-
          ћи и заточењу, изговорени не Ћамиловим него другим гласом.
               Без увода и видљиве везе, без временског реда, младић
          би  почињао  да  прича  неки  призор  из  средине  или  са  краја
          Џемовог заточења. Говорио је тихо, оборена погледа, не воде-
          ћи  много  рачуна  да  ли  га  његов  сабеседник  слуша  и  да  ли
          може да га прати.
               Фра Петар се није право ни сећао кад је у ствари почела
          та прича без реда и краја. Исто тако није одмах ни право при-
          метио  тренутак,  тешки  и  одлучни  тренутак,  у  коме  је  Ћамил
          јасно и први пут са посредног причања туђе судбине прешао
          на тон личне исповести и стао да говори у првом лицу
               (Ја!– Тешка реч, која у очима оних пред којима је казана
          одређује  наше  место,  кобно  и  непроменљиво,  често  далеко
          испред или иза оног што ми о себи знамо, изван наше воље и
          изнад наших снага. Страшна реч која нас, једном изговорена,
          заувек везује и поистовећује са свим оним што смо замислили
          и рекли и са чим никад нисмо ни помишљали да се поистове-
          тимо, а у ствари смо, у себи, већ одавно једно.)
               У  све  већој  недоумици,  са  зебњом,  жаљењем,  и  тешко
          прикривеним  немиром,  фра  Петар  је  и  даље  слушао  причу.
          Кад  би  се  увече  одвојио  од  Ћамила  и  размишљао  о  њему  и
          његовом случају (а немогуће је било не мислити на то), он би
          пребацивао себи што га јасно и одлучно не заустави на путу
          који очигледно не води добру, што га не продрма и не тргне из
          његове заблуде. Па ипак, кад би се сутрадан поново нашли и
                                          61
   56   57   58   59   60   61   62   63   64   65   66