Page 12 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 12

*


       Iz razgovora sa ljudima vidi se jasno, ili bar nazire stidljivo, koliko svi pate, brinu i strahuju.
       Strah je svuda i nesanica opšta. Malo ko zna čega se zapravo boji, a u većini slučajeva taj
       strah je neopravdan ili preteran, ali pored svega toga ljudi idu sa unezverenim pogledom,
       birajući sporedne ulice, a noću drhte pre nego što zaspu i bude se u tami, pre vremena,
       suvih usta, sa jaukom i sa osećanjem da su sa obe noge u klopci.

       Tome odgovaraju: potpuni nered u duhovima i zabuna u mišljenju. Pametni ljudi govore
       stvari zbog kojih se nekad išlo u ludnicu, drugi ih slušaju, čude se i zgranjavaju, i pri tome
       kazuju besmislice koje nisu ništa manje od onih koje su čuli.


                                                            *


       Fizičke patnje svake vrste i jad laganog oronjavanja. Ali moralna beda je veća i teža od
       fizičke. Daleko veća, čak i kod onih kod kojih moralne vrednosti nisu nekad mnogo važile.

       Učimo se da živimo stegnuta srca, oborena pogleda, bez plana, gotovo i bez nade, bez
       zračka utehe.


                                                            *


       Tako je čovek stranac, i to u onom dubljem, pravom značenju te reči. Sve što je bilo,
       otpalo je od njega, a izvesno je da ničega više ne može biti što bi se nerazdvojno vezalo
       za njega. Ljudi, njihova dela i reči, sve su to kao senke predmeta koje su, u trenutku kad
       je sunce na zenitu, ušle u svoj predmet. Nikad, nikad još nisam to ovako osetio. I, kao i
       ranije, nekad, u sličnim trenucima, budi se u meni osećanje bogatstva, čiste sreće što
       dolazi od misli koja gori u meni kao plovak u kandilu.


                                                            *


       O svima stvarima iz mog života ja sam navikao da govorim kao o tuđim i dalekim, a o
       celom životu uopšte kao o nečem što je prošlo ili što je samo moglo biti. I to oduvek.


                                                            *

       Ja sam podlegao u životu, ali ja nisam pobeđen, nego nadigran.


                                                            *

       Ima ovakvih slučajeva: ono što je jednog čoveka zauvek osramotilo u očima ljudi i pred
       njegovom rođenom savešću, vidno je i pristupno svima. A ono što je sveto, čestito i
       uzvišeno bilo u njemu, ostalo je, uglavnom, neviđeno i neznano, jer se javljalo samo u
       blesku, na mahove, kao munja u dubokoj noći, kad svi spavaju.


                                                            *


       Ko u ovom svetu ne ume da organizuje sam svoj život, nije vredan da živi, a ko ga sa
       uspehom organizuje, izgubi pri tome toliko snage i svežine da mu i ne vredi mnogo što
       živi.

                                                            *
   7   8   9   10   11   12   13   14   15   16   17