Page 17 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 17

Pre više od trideset godina, kao mlad, smrtno bolestan čovek, zapisao sam: „Bez
       oproštaja se sa sveta odlazi.“ Posle toliko godina i iskustava koja su mogla da me
       prosvetle i obogate, ja u ovom teškom trenutku ne nalazim ništa drugo u sebi do ovih
       nekoliko reči bez pravog smisla i vidne veze sa životom. Samo one trepere u meni kao
                          10
       žalosno bajanje.

                                                            *

       Neko je rekao da jedan narod može da očuva svoju slobodu samo po cenu večite
       budnosti. A vi sad zamislite kakav je to život.


                                                            *


       Gledajući oko sebe očajnu rugobu i mnogostruke i teške posledice nerada i nehata,
       zarekao sam se da ću raditi, mišlju i rukama, za sebe i za druge, uvek i svuda, ali raditi.
       Tako da trajno živim u plodnom pokretu i korisnim promenama. Zarekao sam se da ću
       braniti sebe i svoje i mesto na kojem živim od nereda i nečistoće, zastoja i nemaštine.

                                                            *


       Ljudi koji čisto i bezgranično vole ne pomišljaju lako da se ma šta oko njih menja, a
       ponajmanje sam predmet njihove ljubavi. Oni merom večnosti mere prolazne i promenljive
       pojave oko sebe. A njihova smelost biva nagrađena, jer im sve oko njih izgleda večno i
       nepromenljivo, i tako sa tom divnom iluzijom provode i svršavaju svoj vek, oslobođeni
       najvećeg ljudskog zla, užasa od prolaznosti.

                                                            *


       Slabe i plašljive ljude strah nagoni da rade upravo ono čega se najviše boje.


                                                            *


       Svi su pokojnici, u stvari, zaboravljeni.

                                                            *


       Ko nosi u sebi veliku, istinsku strast, taj je nesrećan i mučen više nego stotina drugih ljudi
       zajedno, ali je pošteđen od mnogih sitnih briga i nedaća koje muče većinu ostalih ljudi
       celog veka i svakog dana pomalo.

                                                            *


       Istorija jednog naroda, u svojoj suštini, to je ponavljanje jednog istog biološkog fenomena,
       stalno i neumitno jednolično. To ponavljanje je praćeno raznim i različnim moralnim i
       socijalnim promenama na površini.


                                                            *


       Ko uspe da pronikne tišinu i dozove je njenim pravim imenom, taj je postigao najviše što
       smrtan čovek može postići. Ona nije više za njega ni hladna ni nema, ni pusta ni strašna,
       nego mu služi i nalazi mu se u svakoj nevolji, kao onom junaku iz narodne pesme vila,
   12   13   14   15   16   17   18   19   20   21   22