Page 246 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

smo sedeli bio je svuda popadao gust mašak, beo kao inje. Tada sam primetio da su
topole pod kojima sedimo u ocvetavanju i da sa njih pada ta laka bela maca kao sneg bez
težine. Spuštala se i padala nečujno, ali stalno, po licu, po rukama, po odelu i prostirci, po
sudovima, hrani i piću. Za nas koji nismo navikli na to bilo je nečeg i veselog i nezgodnog
u tom stalnom padanju gotovo bestelesnih pahuljica. Nismo pravo znali da li da se
zaklanjamo od njih ili da ih pustimo da padaju i da se držimo kao da ih ne primećujemo.
Domaćini su nas s vremena na vreme branili, kao od muha, i poklapali jela u zdelama
pred nama. Žalili su se na svoje topole, čija im maca uvek u ovo doba godine dosađuje, i
grdili ih, ali bez mnogo ubeđenja, više iz učtivosti i pažnje prema nama, onako prisno i
toplo kao što se roditelji žale na svoju nestašnu decu. Zamoren od jela, igre i razgovora
koje su vodili stariji, ja sam neprimećen zaspao na okrajku neke ogromne seoske
kabanice koja je mirisala na kišu, vunu i mlečar.

Probudio me pucanj. To je neko tukao golubove grivnjaše po kamenitim stranama.
Društvo je još jednako sedelo na istom mestu, pri kafi i piću, u razgovorima koji deci
izgledaju beskonačni a potpuno besmisleni i izlišni. Po meni se bile uhvatile mace
topolinog cveta kao sitan sneg, svuda, po odelu, po rukama i po crnoj kabanici na kojoj
sam ležao. I u ustima sam ih osećao. Video sam ih, uveličane, na svojim trepavkama. Oči
sam morao da tarem od njih. A nada mnom, u vazduhu bez vetra i pokreta, spuštala se
jednako spora kiša od mace, više lebdeći nego padajući.

Bilo je bolno to dečije buđenje na neobičnom logu, u nepoznatoj sredini. Nije mi bilo
potpuno jasno gde sam ni kako sam došao ovamo, ni da li je to stvarno buđenje ili samo
deo nekog dugog i zamršenog sna u kome se sniva i buđenje. Naročito mi je bilo
neobično i uzbudljivo to čudno, toplo inje po meni i oko mene. I nisam bio načisto da li to
ono pada sa visine na mene koji ležim, ili samo lebdi u vazduhu kroz koji ja padam u
nepoznatu dubinu. Iluzija je bila tolika da sam u grudima imao onaj bolni i slatki osećaj
čoveka koji pada sa visine.

Posle smo pucali iz puške i jeli teške seoske slatkiše, prelivene gustim pekmezom od
jabuka. Vodili su me u vodenicu i u valjaru. Sve su to bili jaki utisci pod kojima su buđenje
u snegu od maca i kratka iluzija padanja, u vezi s tim, potpuno iščezli i zaboravljeni
zauvek.

Posle gotovo dvadeset godina desila mi se teška nezgoda na jednom izletu u Alpima.
Okliznuo sam se pri uspinjanjii i otisnuo niz strminu; padao sam od stene do stene, od
grma do grma, i najposle se srećno zaustavio na jednoj zaravni koja je bila obrasla
planinskom travom, tankom, glatkom, i poleglom.

Za celo to vreme ja sam imao osećaj ne da padam, ne da bijem sobom o grebene, nego
da, nepomičan, ležim na udarcima koji se smenjuju. Ma kako čudan izgledao ovaj izraz,
on je za mene jasan i potpuno veran, jer mi je ostao iz tih nezaboravnih trenutaka.
Da, ležao sam na udarcima, nepomičan, prikovan svojim bolom za svoj bol, a po meni je
polagano, bolno i uzbudljivo padala, kao inje, sitna maca sa nevidljivih ogromnih topola u
visinama. Ista ona od pre dvadesetak godina.

*

Moj krevet kao da je izbačen iz niza bolničkih kreveta i ove bele sobe. Kao da ležim sam,
usred pustinje, sa sivim nebom kao drugom pustinjom iznad sebe. Nema me, a gorim.
Sagoreo sam, a još peče. Pustinja groznice, bez živa stvora i vidljiva znaka.