Page 251 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

Iznad svega toga kopenhagenski vidik na kome se boja sivomodrog neba meša sa
zagasitijim tonovima tamnosivih oblaka, kao na danskom porcelanu.

Huji i tutnji neprekidna povorka automobila kao vodopad.

U ovom gradu mogao bi čovek da poživi neko vreme u izobilju, udobnosti i lepoti. To se
po svemu naslućuje i oseća. I to je dovoljno. Za jedan sat putujem avionom dalje.

*

Obilazim zemlje i gradove. Nijedno mesto ne napuštam sa žaljenjem, nigde me ne
dočekuje radost. Ali izgleda da moram do kraja života putovati tako, da bih video, i da bi
se videlo i znalo, kakav sam bio, a kakav sam hteo da budem, da se svet iščuđava i njiše
glavom, i na tuđem primeru uči šta treba činiti, a šta ne, kako živeti, a kako ne.

*

U Gliptoteci u Kopenhagenu ima velikbroj grčkih i rimskih glava od kamena ili mramora;
među njima i jedna za koju se kaže da je portret cara Dioklecijana. Brahikefal sa faunskim
licem. To je pravi i potpuni čovek iz okoline Splita, neki Duje ili Jure, kakvog, bar po
spoljnjem izgledu, možete i danas u tom kraju naći.

*

Dug letnji dan na obali mora razvija se kao beskrajno platno. Nedogledno dug niz
trenutaka. Svaki od njih je značajan i svečan, i mogao bi se, ako se zaustavim kod njega,
pretvoriti u doživljaj, jedan od onih doživljaja koji mogu da ispune ostatak mog života i
okrenu ga u drugom pravcu. Zbog toga neprestano razgovaram sa ljudima koje slabo
poznajem, o stvarima do kojih mi uistinu nije stalo, ili čitam knjigu koja mi je potpuno tuđa,
ili svršavam sitne poslove oko kuće, bez kojih bi moglo biti.

Sve činim samo da ne ostanem lice u lice sa nekim od tih trenutaka od kojih svaki može
da izazove presudnu eksploziju u mom životu, a može isto tako da prođe nezapažen kao
što su prošli toliki do sada.

*

Karakteristika muslimanskih kuća. Čim pređeš turski prag, nađeš se odjednom - ali
odjednom! - u posve novoj sredini koja u najmanjoj mogućoj meri zavisi od spoljnjeg
sveta, okružen mirom i samopouzdanjem utvrđenog, odvojenog i izdvojenog porodičnog
života koji nam svojom tišinom govori da se sve zna (sve što treba znati!) i da nema
potrebe da se išta pita, kazuje i tumači.

*

Kad sam čuo da je umro Z., rekao sam u sebi: „Oslobodio se!“ Jer, ja sam ga dobro
poznavao. Kod onih koji su ga poznavali slabo ili nikako važio je kao vešt i snalažljiv
čovek, licemer i mudrica, a u stvari je bio neveža, smetenjak, koji zastaje na svakom
koraku i okleva pred svakom odlukom, a kad se jednom odluči na nešto, izabere obično
najgore rešenje, i izvodi ga sporo i nespretno. Stvar je bila u tome što se on pred ljudima
pravio hladnokrvnim i oštroumnim, isto kao što se zaista pametni i odlučni ljudi često