Page 242 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 242

Eto, zbog toga se trgovački pomoćnik izdvajao iz društva i, pogružen i iznuren, živeo
       usamljenički, kao osobenjak. A kad bi se našao sa najbližim prijateljima, on im je strasno,
       dugo i opširno izlagao i objašnjavao svoje ideje i svoje planove o njihovom ostvarenju u
       budućnosti. Izgledalo je da će ga ta njegova misao odvesti u sukob sa okolinom, ili da će
       ga iznutra izgristi i do kraja istrošiti, ali samo je izgledalo. Ubrzo se pokazalo da to nije
       misao sa dubokim korenom; ni razorna ni stvaralačka, ona će uvenuti i umreti u njemu
       mnogo pre njega samog. Tačnije bi bilo reći da je to bila bolest. Javi se tako u nekim
       ljudima, pod određenim prilikama i u određenim godinama, neka „zabrinutost“ zbog toka
       kojim teče slobodni život, neka nezdrava potreba i luda želja da sve žive snage i pojave
       oko sebe svedu u granice svojih sopstvenih sposobnosti i na meru svojih snaga. Javi se,
       potraje neko vreme, a onda, sa godinama i fiziološkim promenama u tom čoveku -
       nestane neprimetno i neobjašnjivo kao što je i došla. Preboli čovek svoju „misao“ kao
       vrstu mladalačkog ludila, a posle živi dugo, mirno, tupo, kao i svi ostali oko njega.

                                                            *


       Ćuk je umukao. Spava? U tami, sav se predeo tišinom odmara. Tišina me je valjda i
       probudila. Tišina, i moja misao koja više nije mogla da bdi sama.


       Boli me, kao i uvek, na istom mestu, isto. Kako bi dobro bilo ne biti ništa, ne zvati se
       nikako, ne odazivati se nikad, nikom, a postojati, znati da postojiš, i trajati.

                                                            *


       Često, noću, kad krv u mojim ušima nemirno kuca, ja slušam bat tamničarskih ili
       stražarskih teških cokula po betonskim hodnicima mariborskog zatvora. On je svaki put
       različit po tonu i ritmu, ali uvek isti po svom jednoličnom uporstvu. Tada mi se javi misao
       iz ćelije broj 38. Čini mi se da su ti koraci u stvari udarci mnogih i raznolikih čekića koji, svi
       složno, biju po istoj bravi jedinstvene, velike ljudske robijašnice. Iako mnogobrojni i stalni,
       njihovi su udarci bez dejstva, ali oni se ponavljaju i ponavljaće se sve dok jednog dana i ta
       nesalomljiva brava ne popusti i ne prsne. Tada će se otvoriti sva vrata svih tamnica na
       svetu i kao vosak odjednom istopiti svi čuvarski ključevi, jer će biti razbijen i uništen pojam
       tamnice među ljudima. Dalek je taj dan, i ko zna kad će i da li će ikad nastupiti, neumesno
       izgleda i misliti o njemu, ali u noćnim snovima zatvorenika on sviće često i zanosno, iako
       kratko i varljivo.


       Opasni su i pogubni za nas samo koraci glavnog nadzornika, mršavog, visokog čoveka sa
       crnom bradom, kad noću obilazi sve spratove, u čizmama od sukna sa nečujnim
       đonovima.


                                                            *

       Čovek koji je prestao da bude ono nešto malo što je po rođenju i poreklu bio, a nije postao
       ništa drugo. Naš čovek. Ali u njemu i na njemu nema mnogo našeg, još manje čovečnog.
       Nažalost, dosta čest tip. Gleda vas kao da se posmatra u ogledalu, a govori kao da diktira
       u telefon. Misli uprošćeno, u kategorijama svojih neposrednih interesa, izražava se opštim
       mestima, u oskudnim klišeima sa kojima je uvek potpuno zadovoljan. Uglavnom: gnev,
       psovka i nadmenost. Od ustanova, najviših kao i najnižih, vešto i bezobzirno stvara busije,
       a od svega oko sebe pijedestal koji mu ipak ne pomaže da se uzdigne; u sopstvenim
       očima možda nešto malo, u tuđim nimalo. Pustoš na ivici ljudskog postojanja.
   237   238   239   240   241   242   243   244   245   246   247