Page 279 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

i na tesnu obuću, ali majka je odgovarala jetkim i kratkim rečima koje ništa ne kazuju i
ništa ne objašnjavaju, i samo ga je dalje vodila, vukući ga nemilosrdno sve za istu ruku, iz
ulice u ulicu.

Počeo je da zastajkuje i da se opire odlučnije. Pitanja su bivala sve češća. U glasu se
naslućivao plač. Tada su bili već na kraju grada, gde više nema kuća ni dućana. Pred
njima se ukazala marvena pijaca, koja je toga dana bila pusta i prazna ledina,
ispresecana i ispregrađivana gredama i direcima za koje se pazarnim danom vezuje
stoka. Čuo se slab šum reke. Ispod tek olistalih topola bile su neke drvene klupe,
uglavljene u zemlju, iskrivljene i izlizane od duge upotrebe i mnogih pazarnih dana u toku
godina. Tu je majka najposle popustila, i seli su na jednu od tih klupa. To je donelo neko
olakšanje, ali samo neznatno i kratkotrajno. Došao je kraj mučnom potucanju od vrata do
vrata i tim za njega neshvatljivim razgovorima sa ljudima i ženama. Sada sedi i miruje, ali
ne miruje misao u njemu. Gledajući predeo sa plitkom rekom i bled sjaj sunca na sivim
topolama, pitao se neprestano: kako smo dospeli ovamo, šta tražimo i koga čekamo
ovde? Jesmo li to zaista mi? I jesmo li samo to? Živo je osećao u sebi ta pitanja, svako za
sebe, i tražio odgovor na njih, a u isto vreme uviđao je da odgovora nema i da ga ne treba
ni očekivati, ponajmanje od majke, koja sedi pored njega, bez reči, sklopljenih očiju,
utonula u sebe, kao smanjena. Traje samo i u beskonačnost se proteže popodnevni čas,
a njemu se čini da će tako večno trajati, kao i ovaj predeo ispred njega: plitka reka, pored
nje topole obasjane bledim sjajem nevidljivog sunca, izlizane prljave klupe; kao i sve u
njemu: ista pitanja bez odgovora i uvek isto osećanje bezizlaznosti. Napred se ne može, a
nazad se nema kud. To smo, kako izgleda, mi.

*

Gologlav i pognut, pod olujnim i smračenim nebom, trčim kroz gradobitnu oluju, protiv
vetra. Mokar sam do kože i zadihan, oko mene se roje, kao sva zla svetska, krupna zrna
grada, bez broja, bez reda; udaraju me po celom telu, biju do krvi, do nesvesti, i oboriće
me možda već na idućem koraku. Ali sad, trčim.

*

Čini mi se da i vidim i čujem onog bosanskog seljaka kako razgovara sa partizanima koji
su naišli u njegovu kuću („Ja sam isprepadan čovjek, drugovi!“), i kako produžuje, možda
samo u mislima:

- Pošteno da vam kažem, ja se plašim svakog živa; nekog manje, nekog više, ponekog
možda nimalo, ali svih zajedno - plašim se, brate, mnogo i teško. Plašim se, pa eto! Šta
da ti dalje kazujem?

*

Posmatrajući odnos između mora i kopna, javlja se u nama bezbroj pitanja. Ne umemo da
odgovorimo ni na jedno. I dok se u nama roje sve nova pitanja, mi uzalud tražimo odgovor
na prvo koje smo sebi postavili u trenutku kad smo sa gorskog visa ugledali dotle
neviđeno more. More i kopno. Šta je tu slika, a šta okvir?

*