Page 284 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 284

*


       „Dobar čovjek, magarcu brat.“ (Čuo na putovanju po Boki Kotorskoj.)


                                                            *

       Na ogradu mog balkona, koji gleda u Pionirski park, doleću vrapci i gugutke i zoblju proso
       koje im ja ostavljam na limenoj površini te ograde. Gugutke su malo poteške u letu,
       nespretne u hodu, i prilaze hrani sa dosta poverenja. Vrapci su, naprotiv, živahni i brzi, ali
       oprezni, i vole da otimaju hranu ispred svojih ptičijih drugova. Jedan se u tom naročito
       ističe. On udara i na jače i veće od sebe, pa čak i na sopstvenu senku koju ugleda na
       mokroj površini lima.


                                                            *


       Bastad. U malom improvizovanom pomorskom muzeju u mestu Turke ima natpis:
       „Postoje tri vrste ljudi: živi, mrtvi, i oni koji plove morima“.

                                                                      Sa putovanja po Švedskoj 1962. god.


                                                            *


       Kako se zvala? Kako se zvala? - Uzalud šibam svoje pamćenje. U stvari, ja znam njeno
       ime. Ne umem sebi da ga kažem, ali ga nosim živo u sećanju, sa bojama, mirisima,
       dahom i toplotom, i svim onim što kao zraci i talasi ide uokrug oko njega.


       Na velikoj raskrsnici dveju najprometnijih ulica vrve ljudi, pretaču se reke automobila, i
       menjaju se na mahove crveni, zeleni i narandžasti svetlosni signali. U predvečernji čas
       hitaju gomile milionskog grada u kome ne poznajem nikog živa i ne razumem ni jedne
       jedine ljudske reči. Svi oni žure, svaki svom cilju, neko kući, neko od kuće, neko na
       dužnost i posao, neko na odmor ili zadovoljstvo. Ali ja, ja ne. Krećem se prema signalima.
       Kad se prolaz otvori, ja pojurim sa masom sveta, a kad se zatvori, ja stanem sa ljudima i
       čekam, i sigurno sam najstrpljiviji pešak u ovoj gužvi, jer meni se ne žuri, ne čeka me
       niko, ne tražim ništa. Ja mislim u ovom trenutku samo jedno i hteo bih da negde na miru,
       u tišini, sednem i da se odmorim. Sve mislim da ću se tada setiti kako joj je bilo ime.

                                                            *


                                                                   „E come l’onda della voce va per l’aria.“

                                                                                                                91
                                                                                           Leonardo da Vinči

       Razmišljanje dok sedim pored pokvarenog radija i osluškujem tišinu oko sebe.


       Tišina, to sam u ovom slučaju - ja. Jer tišina ne postoji, kao što ne postoji ni prazan
       prostor, ni nepokretna čestica u svemiru. (Tišina i nepomičnost ne postoje, jer nema nikog
       ko bi ih mogao utvrditi i meriti. Sama činjenica da postojimo i sama naša sposobnost da
       primamo utiske i donosimo sudove pretpostavljaju prethodno postojanje pokreta i zvuka.)


       U ovoj „tišini“ koja sada okružuje mene i moj pregoreli radio, lebde, plove, sudaraju se i
       seku bezbrojni zvučni talasi, kao što su lebdeli i kružili oko onih koji su ovde sedeli pre sto
   279   280   281   282   283   284   285   286   287   288   289