Page 284 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 284
*
„Dobar čovjek, magarcu brat.“ (Čuo na putovanju po Boki Kotorskoj.)
*
Na ogradu mog balkona, koji gleda u Pionirski park, doleću vrapci i gugutke i zoblju proso
koje im ja ostavljam na limenoj površini te ograde. Gugutke su malo poteške u letu,
nespretne u hodu, i prilaze hrani sa dosta poverenja. Vrapci su, naprotiv, živahni i brzi, ali
oprezni, i vole da otimaju hranu ispred svojih ptičijih drugova. Jedan se u tom naročito
ističe. On udara i na jače i veće od sebe, pa čak i na sopstvenu senku koju ugleda na
mokroj površini lima.
*
Bastad. U malom improvizovanom pomorskom muzeju u mestu Turke ima natpis:
„Postoje tri vrste ljudi: živi, mrtvi, i oni koji plove morima“.
Sa putovanja po Švedskoj 1962. god.
*
Kako se zvala? Kako se zvala? - Uzalud šibam svoje pamćenje. U stvari, ja znam njeno
ime. Ne umem sebi da ga kažem, ali ga nosim živo u sećanju, sa bojama, mirisima,
dahom i toplotom, i svim onim što kao zraci i talasi ide uokrug oko njega.
Na velikoj raskrsnici dveju najprometnijih ulica vrve ljudi, pretaču se reke automobila, i
menjaju se na mahove crveni, zeleni i narandžasti svetlosni signali. U predvečernji čas
hitaju gomile milionskog grada u kome ne poznajem nikog živa i ne razumem ni jedne
jedine ljudske reči. Svi oni žure, svaki svom cilju, neko kući, neko od kuće, neko na
dužnost i posao, neko na odmor ili zadovoljstvo. Ali ja, ja ne. Krećem se prema signalima.
Kad se prolaz otvori, ja pojurim sa masom sveta, a kad se zatvori, ja stanem sa ljudima i
čekam, i sigurno sam najstrpljiviji pešak u ovoj gužvi, jer meni se ne žuri, ne čeka me
niko, ne tražim ništa. Ja mislim u ovom trenutku samo jedno i hteo bih da negde na miru,
u tišini, sednem i da se odmorim. Sve mislim da ću se tada setiti kako joj je bilo ime.
*
„E come l’onda della voce va per l’aria.“
91
Leonardo da Vinči
Razmišljanje dok sedim pored pokvarenog radija i osluškujem tišinu oko sebe.
Tišina, to sam u ovom slučaju - ja. Jer tišina ne postoji, kao što ne postoji ni prazan
prostor, ni nepokretna čestica u svemiru. (Tišina i nepomičnost ne postoje, jer nema nikog
ko bi ih mogao utvrditi i meriti. Sama činjenica da postojimo i sama naša sposobnost da
primamo utiske i donosimo sudove pretpostavljaju prethodno postojanje pokreta i zvuka.)
U ovoj „tišini“ koja sada okružuje mene i moj pregoreli radio, lebde, plove, sudaraju se i
seku bezbrojni zvučni talasi, kao što su lebdeli i kružili oko onih koji su ovde sedeli pre sto
