Page 3 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

Takav je život da čovek često mora da se stidi onoga što je najlepše u njemu i da upravo
to sakriva od sveta, pa i od onih koji su mu najbliži.

*

Ono što je najlepše na iskrenoj i dubokoj ljubavi, na kojoj je sve lepo, to je da u odnosu
prema onome koga volimo nijedna naša mana ne dolazi do izraza. Mnogo šta što je zlo u
nama iščezava, a ono što je dobro ustostruči se.

*

Video sam otkopane grobove iz V veka pre Hrista. U njima su bili još uvek vidljivi tragovi
glavnih kostiju i naslućivale se osnovne linije ljudskog lika.

U meni se javilo nezadovoljstvo, kao nad neuspelim delom ili nedovršenim poslom. Čovek
treba da nestane bez traga.

*

Ima žena koje su neugledne i opore na oči, kao seoski hlebac, ali kriju u sebi veliku i
zdravu slast za onoga ko se ne da zbuniti spoljašnjošću, nego gleda i oseća dublje i
stvarnije.

*

Čini mi se kad bi ljudi znali koliko je za mene napor bio živeti, oprostili bi mi lakše sve zlo
što sam počinio i sve dobro što sam propustio da učinim, i još bi im ostalo malo osećanja
da me požale.

*

Poznavao sam jednog čoveka koji je za svaku stvar koju on nema ili ne razume uspevao
da nađe poneku zlu reč.

*

U strogosti koju pokazuju nekadašnji razvratnici prema mladeži, ima nečeg naročito
ružnog. Oni kažnjavaju mladež i za svoje bivše prestupe; možda se čak i svete za svoju
sadašnju nemoć.

*

Bojati se ljudi, znači činiti krivo Bogu. Strah od ljudi možda i potiče otud što smo se nekad
ogrešili o božiji princip. Čovek u kome ima živa duša ne bi, logički, trebalo da se boji ljudi
ni ičega ljudskog.

*

U noći ima uvek straha, kao vlage, nekad više nekad manje. Njegov uticaj na nas sasvim
je nejednak. Ponekad imamo snage da mu se potpuno otmemo, ponekad nas samo
trenutno prođe, kao jeza, a ponekad mu otvorimo sami dušu i puštamo ga da gazi i hara
kako hoće.