Page 5 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

Samo aktivni ljudi i njihova borbenost i bezobzirnost pokreću život napred, ali ga samo
pasivni ljudi i njihova strpljivost i dobrota održavaju i čine mogućnim i podnošljivim.

*

Zavist ljudi, to je gnev bogova.

*

Gledajući jedno ljudsko naselje na nekoj vlažnoj strmini, ograđeno posrnulom ogradom,
dođe mi misao o pravoj nameni ovoga sveta.

U stvari, ova planeta je možda jedan obor u koji je saterano i zatvoreno sve što je u
vasioni živelo i gamizalo, sa jedinom svrhom da tu pomre.

U velikim bolnicama ima po jedna soba u koju prenose one bolesnike za koje se vidi da
će živeti još nekoliko sati. U vasioni, ova naša zemlja je takva soba za umiranje. A to što
se plodimo, to je samo iluzija, jer sve se to dešava u granicama smrti na koju smo
osuđeni i zbog koje smo na zemlju bačeni. U stvari, mereno vasionskom merom a kazano
našim ljudskim rečima: juče smo dovedeni, a sutra nas neće više biti. Možda će još trava
rasti i minerali sazrevati, ali samo za sebe.

*

Kad naiđu teška mutna vremena i učestaju sukobi i uzbune među ljudima, otvori se
odjednom Biblija na njenim najtamnijim stranicama i naš užas ili naše nerazumevanje
nađu drevne i poznate reči kao jedini izraz.

Gledajući vojnike i žandarme koji su do malopre bili i ubijali, video sam im u očima,
duboko ispod spoljnjeg besa i drskosti, jedva primetno kolebanje u kome je bilo i
životinjskog straha i neke želje da se ne bude na tom mestu ni u tom obliku. U tom
drhatnju u dnu zenica pročitao sam odjednom jasan i nesumnjiv jadni, strašni i detinjski
Kainov odgovor: - Zar sam ja čuvar brata svoga?

*

Ne smrt, zaborav rešava sve. Zaborav, i to ne samo pojmova, reči i lica nego svega što
postoji i živi. Zaborav tela i zaborav vremena. Zaborav, da bi se moglo predahnuti i živeti
dalje u telu bez sećanja, sa duhom bez imena. Zaborav, smrt sa pravom na nadu.

*

Odavno mi je postalo jasno da ne bi imalo smisla, da ne bi bilo mogućno živeti kad bi život
bio onakav kakav na mahove i izgleda, kad bi sve stvari u životu bile samo ono što
njihovo ime kazuje i ništa više. Ovako, znam da koliko god je prostranstvo života na
površini, u širini, toliko ga ima u dubini, tako da su nevidljive i skrivene mogućnosti života
bezbroj miliona puta veće od onih koje vidimo na površini.

Jedino je tako mogućno podneti život i misao o smrti.

*