Page 6 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

Čim neko nešto voli i za nešto se veže - misao neku, predmet ili živo ljudsko biće - on
daje nešto od sebe i spreman je da daje i gubi još više, bez mere i računa, sa istom onom
nagonskom bezobzirnošću i stihijskom žestinom sa kojom se ljudi bacaju na sticanje i
grabež. I to je do sada jedini poznati način kako jedan čovek može da daje drugim ljudima
ili stvarima oko sebe i ono što ne mora i onda kad ne mora. Tako to što se zove ljubav
stvara jedno nepregledno i nerazumljivo knjigovodstvo međusobnih davanja i primanja, sa
potpuno antipodnom, astronomskom računicom u kojoj je sve nejasno, ali čiji je krajnji zbir
kratak, jasan i razumljiv.

*

S godinama počinju i u najburnijem čovečjem životu da se ustaljuju i primećuju izvesne
pojave koje se simetrično i ravnomerno ponavljaju. I duh koji živi veoma malo svesno i
voljno ne može da ih ne primeti. Tako čovek gleda svoj život unapred. Zna se šta nosi
oktobar: sluti se mart i predosećaju letnji meseci. I tu ne pomaže nikakva higijena duha ni
profilaksa (i na to se s godinama dolazi!), niti ima bežanja niti može biti zaborava. Najveći
napori volje uzaludni su ili pomažu vrlo malo. Najoprečnija duhovna stanja: strah ili
opasna radost ili plodan mir, smenjuju se u čoveku gotovo kalendarskom stalnošću i
javljaju se neminovno, uporedo sa promenama na zemlji.

*

Da starimo, da umiremo, to smo oduvek znali, iako smo se sporo navikavali na tu misao i
teško mirli sa njom. Ali sa godinama, evo se javljaju u nama, i to pre smrti i pre samog
starenja, nove misli sa kojima se čovek ne može da pomiri i koje nas guraju u starost pre
vremena i u pravu smrt pre umiranja. To je: jasno i neumorljivo saznanje da u onom što je
plodno, radosno i napredno u svetu, mi sve manje i sve ređe učestvujemo, da je sve više
zanosa koje ne osećamo i podviga u kojima nemamo udela, da u stvari, za nas, svet vene
i umire pred našim očima, a mi, još živi ali izvan života, posmatramo ga nemoćni, bez reči
i pokreta.

*

Odavno sam primetio na licima ljudi koje je zadesila velika nesreća neki naročito mučan i
ružan izraz koji iznenađuje i odbija, i koji je gotovo istovetan sa izrazom lica kod ljudi
kojima je potpuno ovladao jedan porok i muči ih bez prestanka.

Ne znam, u ovom trenutku, gde treba tražiti objašnjenja ovoj činjenici i da li bi se ono
moglo naći, ali činjenicu sam utvrdio nesumnjivo. Verovatno da ste je primetili i vi.

Da li između bola i poroka, pored sve ogromne razlike i mesta koje im mi dajemo u
hijerarhiji ljudskih stradanja, postoji veza, ili možda oni imaju zajednički koren negde u
dubini? Ili je lice ljudsko tako siromašno da se izrazi svih mogućih duševnih stanja svode
na nekoliko utvrđenih grimasa? Ili je naše oko slabo i moć našeg rasuđivanja o stvarima
koje gledamo tako malena?

*

Bože, ne dopusti da srce naše ostane prazno, nego daj pošto od Tvoje volje sve zavisi -
da uvek želimo i da se nadamo, i da to što želimo bude dobro i stvarno i da naša nada ne
bude isprazna. Daj da predmet naših želja bude viši i lepši od našeg života i da se dobroj