Page 392 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

Рана је зарасла, он је већ излазио, и спремао се за полазак у Ташкент.

»Једанпут само да је видим, па после да се закопам, да умрем«, мислио је, и правећи
опроштајне посете повери ту мисао Бетси. С том мисијом ишла је Бетси код Ане, и донела
му неповољан одговор.

»Тим боље - помисли Вронски, добивши тај извештај. - То је била слабост која би
упропастила моју последњу снагу.«

Сутрадан ујутру дође сама Бетси к њему и саопшти му да је преко Облонског добила
повољан извештај: да Алексије Александрович даје развод, и да према томе Вронски може
видети Ану.

Не побринувши се чак ни да испрати Бетси, заборавивши све своје одлуке, не питајући
кад се то може, и где је муж, Вронски се одмах упути дому Карењиних. Устрча уз степенице
не видећи никога и ништа, и брзим кораком, уздржавајући се силом да не потрчи, уђе у њену

собу. И ништа не мислећи, не гледајући да ли има кога у соби или не, он је загрли и обасу јој
пољупцима лице, руке и врат.
Ана се спремала за овај састанак; мислила шта ће му казати; али му од свега ништа није
стигла да каже; његова страст пређе и на њу. Хтела је да њега стиша, да стиша и себе, али је

већ било доцкан. Његово осећање пређе на њу. Усне су јој дрхтале тако да дуго није могла
ништа да каже.

- Јест, овладао си нада мном, и ја сам твоја - изговори она најзад, и притискиваше себи на
груди његове руке.
- Тако је морало бити! - рече он. - И док смо живи, тако ће бити. Ја то сада знам.

- То је истина - говорила је она све више бледећи и грлећи његову главу. - Ипак, има нечега
ужасног у овоме, после свега што је било.

- Све ће проћи, све ће проћи, ми ћемо бити тако срећни! Наша љубав, и кад би се могла
појачати, појачала би се баш тиме што у њој има нечега ужасног - рече он подижући главу и
показујући осмејком своје снажне зубе.

И она није могла не одговорити осмејком, не на речи, већ на заљубљене погледе његове.
Она узе његову руку и њоме се гладила по хладним образима и по ошишаној коси.

- Не могу да те познам са том кратком косом. Тако си се пролешпала. Прави дечко. Али
бледа си!

- Да, врло сам слаба - рече она смешећи се. И усне јој опет задрхташе.

- Отпутоваћемо у Италију, тамо ћеш се опоравити - рече он.
- Је ли могућно да ја и ти будемо као муж и жена, сами за себе, своја породица? - рече она
загледајући изблиза у његове очи.

- Ја се само чудим како је то некада могло бити друкчије.

- Стива каже да он на све пристаје; али ја не могу да примим његову великодушност -
рече она гледајући замишљено мимо лице Вронскога. - Ја нећу развод, мени је сада свеједно.
Не знам само како ће решити са Серјожом.

Вронски никако није могао да појми како она може у овом тренутку састанка да мисли о
разводу и да се сећа сина. Зар то није сада свеједно?