Page 432 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

XIII

Михаилов је продао Вронском слику, и пристао да ради Анин портре. У одређени дан он
дође и поче да ради.

При петом седењу портре изненади све, особито Вронског, не само сличношћу него и
особитом лепотом. Чудновато је било како је Михаилов умео наћи њену особиту лепоту.
»Требало је познавати и волети је као што је ја волим, па да се нађе тај њен најљупкији
душевни израз«, мислио је Вронски, мада је он тек по овом портрету познао тај њен
најљупкији душевни израз. Али тај израз је био тако истинит, да се и њему и другима чинило
да га одавно познају.

- Колико се времена рвем, и ништа нисам урадио - говорио је Вронски за свој портре - а
он, погледао и насликао. Ето шта значи техника.

- То ће доћи - тешио га је Гољењишчев, по чијем је мишљењу Вронски имао и талента, и,
што је главно, образовања, које даје узвишен поглед на уметност. Уверење Гољењишчева у
таленат Вронског подржавано је још и тим што је њему било потребно саосећање и похвала
Вронског над његовим чланцима и мислима; имао је осећање да похвале и потпора морају

бити узајамне.
У туђој кући, а особито у палацу код Вронског, Михаилов је био сасвим друкчији него у

своме атељеу. Био је пун поштовања али без љубазности, као да се бојао близине људи које
није уважавао. Вронског је ословљавао са - ваша екселенција, и никад, без обзира на позиве
Ане и Вронског, није остајао на ручку, нити је долазио икад осим да слика. Ана је била
према њему љубазнија него према другима, и захвална за свој портре. Вронски је био према
њему више него учтив, и очевидно полагао на уметникову оцену о својој слици. Гољењишчев
није пропустио ниједан случај да не покуша улити у Михаилова праве појмове о уметности.
Али Михаилов остаде према свима подједнако хладан. Ана је осећала, по његовом погледу,

да је он волео да је гледа, али је избегавао разговоре с њом. На разговоре Вронског о његовом
сликању, упорно је ћутао; и исто је тако упорно ћутао и кад му показаше слику коју је
Вронски радио; а било је очевидно да су му и разговори Гољењишчева мучни, те му није ни
одговарао.

Уопште, са својим уздржљивим и непријатним, готово непријатељским понашањем,
Михаилов им се није свиђао, пошто су га изближе упознали. И обрадоваше се кад се седења
прекратише; у њиховим рукама остаде диван портре, а он престаде да им долази.

Гољењишчев први изрече мисао, коју су сви осећали, наиме, да Михаилов просто завиди
Вронском.

- Рецимо и да не завиди, јер он има талента; али њему је криво што један дворанин и
богаташ, уз то још и гроф (та они све то мрзе), без велике муке ради исто, ако не и боље, него