Page 427 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

које је после толиких тражења, толиких грешака и поправака, израсло у њему са својим
особитим карактером; свако лице му је доносило толико мука и радости; сва та лица толико
пута премештана да би се сачувало оно што је опште, све нијансе колорита и тонова које је с
толико мука постизавао, све то скупа, сада, кад је гледао њиховим очима, чинило му се

обично, хиљаду пута поновљено. Најдрагоценије за њега лице, лице Христово, средиште
слике које му је донело толико усхићења кад га је пронашао, све је сад било изгубљено за
њега, јер је слику погледао њиховим очима. Видео је оно што је добро насликано (па чак и то
није добро, - сад је јасно опажао масу недостатака), што је понављање безбројних Христоса
Тицијанових, Рафаелових, Рубенсових, и понављање све истих војника и Пилата. Све је то
било тричаво, сиромашно и старо, и чак рђаво насликано - шарено и слабо. Гледаоци ће бити
у праву кад почну говорити претворно учтиве фразе у присуству уметниковом, и кад му се

стану смејати и сажаљевати га, кад остану насамо.
Ћутање му је постало врло мучно (иако није трајало дуже од једног минута). Да би га

прекинуо, и показао како није узбуђен, он, присиливши се, рече Гољењишчеву:
- Ја сам, чини ми се, имао задовољство да вас негде видим - рече, немирно обазирући се
час на Ану час на Вронског, да не би пропустио ниједну црту са израза њихових лица.

- Како да не! Видели смо се код Росија, сећате ли се, на оном вечеру кад је декламовала
она Италијанка госпођица - нова Рашел? - слободно поче Гољењишчев, без најмањег жаљења
одвајајући поглед са слике и обраћајући се уметнику.

Приметивши, међутим, да Михаилов очекује суд о слици, он рече:

- Ваша је слика много одмакла од оног доба кад сам је последњи пут видео. И каогод и
онда, тако ме исто и сад необично задивљује Пилатова прилика. Просто видиш доброг,
красног човека, али чиновника до сржи у костима, који не зна шта ради. Само, мени се
чини...

Цело покретљиво лице Михаилова одједном засија; очи му засветлеше. Он хтеде нешто
рећи, али од узбуђења не могаше ништа да изговори, и учини као да се искашљује. Јако је
ниско ценио Гољењишчевљеву способност у разумевању уметности; иако је незнатна била
она истинита напомена о тачности израза Пилатова лица као чиновника; иако се могло

увредљивим учинити исказивање, пре свега, тако незнатне напомене док се још ништа није
говорило о најзнатнијима - Михаилов је био усхићен том напоменом. Он сам мислио је о
Пилату исто што је рекао Гољењишчев. То што је тај суд био један од милион других, који би,
као што је Михаилов чврсто веровао, сви били тачни - није за њега умањило значај
Гољењишчевљеве напомене. Он заволе Гољењишчева због те напомене, и из сете пређе
одједном у одушевљеље. И истога часа цела његова слика оживе пред њим, са свом

неисказаном сложеношћу свега живога на њој. Михаилов опет покуша казати да је и он тако
схватио Пилата, али му усне непокорно дрхтаху, и он не могаше ништа да изговори. Ана и
Вронски такође су нешто говорили, оним тихим гласом којим се обично говори на
сликарским изложбама; донекле да не би увредили уметника, а унеколико да не би гласно
исказали глупост коју је тако лако рећи кад се говори о уметности. Михаилову се чинило да
је слика и на њих направила утисак. Он им приђе.

- Како је диван Христов израз! - рече Ана. Од свега што је видела, овај јој се израз
највише свидео; она осећаше да је то средиште слике, те ће стога и ова похвала бити пријатна
уметнику. - Види се да је Христу жао Пилата.