Page 433 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

он, који је томе посветио сав свој живот. А главно је образовање, које он нема.

Вронски је бранио Михаилова, али је у дубини душе веровао у то, јер, човек из другог,
нижег света, по његовом мишљењу, морао је бити завидљив.
Анин портре - исто што су радиди с природе и он и Михаилов, требало је да покаже

Вронском разлику која је постојала између њега и Михаилова; али он је није видео. Само је
после Михаилова престао да ради Анин портре, доконавши да је то сад излишно. Међутим,
слику из средњовековног живота наставио је. И он сам, и Гољењишчев, а особито Ана,
налазили су да је слика врло добра, јер је много више личила на чувене слике него слика
Михаилова.

Михаилов, пак, иако га је Анин портре био занео, још се боље обрадова кад слика беше
свршена, те више није морао да слуша причања Гољењишчева о уметности, и могао је
заборавити сликање Вронског. Знао је да се Вронском не може забранити да тера каприс са
сликарством; знао је да и он и сви дилетанти имају потпуно право да сликају што хоће - али

му је то било непријатно. Не може се забранити човеку да направи себи велику лутку од
воска и да је љуби. Али кад би тај човек с лутком дошао и сео према заљубљеном пару, па
почео да милује своју лутку као што заљубљени милује ону коју воли, заљубљеноме би било
непријатно. Тако се исто непријатно осећао Михаилов гледајућа сликарство Вронског; било
му је и смешно, и криво, и жао, и увредљиво.

Вронски се није дуго одушевљавао сликарством и средњим веком. Имао је толико укуса
за сликарство да није могао завршити своју слику. Рад на слици застаде. Нејасно је осећао да
ће њени недостаци, који су се у почетку једва опажали, бити огромни, ако буде наставио.
Њему се десило оно што и Гољењишчеву, који је осећао да нема шта да каже, али који се
заваравао тиме да му мисао није сазрела, да је он носи у души и спрема материјал. Али,

Гољењишчева је то озлојеђивало и мучило. Међутим Вронски није могао да се мучи и вара, а
особито да се озлојеђује. Са својственом му одлучношћу карактера, не објашњавајући ништа
и не правдајући се, он просто престаде да се занима сликарством.

Али, без тога занимања, и њему и Ани, која беше изненађена његовим разочарањем,
живот у италијанском градићу учини се досадан: палацо одједном постаде очигледно
овештао и прљав, мрље на завесама падаху у очи, пукотине на подовима и обијене карнизе
боле су очи, и тако досадан постаде увек исти Гољењишчев, и италијански професор, и
Немац - путник, да је требало променити живот. Одлучише да се врате у Русију, на село.
Вронски је имао намеру да у Петрограду изврши деобу с братом, а Ана да види сина. Лето су

намеравали да проведу на великом породичном имању Вронског.