Page 438 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

пажљив према младоме кнезу Чарском, који јој се врло нетактично удварао уочи њиховог
одласка. »Он је љубоморан - мислила је она. - Боже мој! како је мио и глуп! Љубоморан! Кад
би он знао да су сви они за мене исто што и Петар кувар« - мислила је, и гледала у његов
потиљак и црвен врат с необичним осећањем да је то њено. »Мада ми је жао да га прекидам

у раду (стићи ће он већ!), хоће ми се да му видим лице. Хоће ли осетити да га гледам? Хоћу да
се окрене... Е, хоћу!« - и она још шире отвори очи, да би појачала утицај погледа.
- Да они одвлаче к себи све сокове, а дају лажан сјај - промрмља он, и престаде да пише
осећајући да она гледа у њега и да се смеши. Он се обазре.

- Шта је? -- упита смешећи се и устајући.

»Осврнуо се«, помисли она.

- Ништа, хтела сам да се окренеш - рече, гледајући у њега и желећи да докучи да ли му је
криво што га је прекинула, или није.

- Ето како нам је лепо удвоје! То јест, мени - рече он прилазећи јој са срећним осмејком.
- Мени је тако добро! Нећу никуда да идем, нарочито не у Москву.

- А о чему си мислила?

- Ја? Мислила сам... Не, не, иди, пиши, не расејавај се - рече она набирајући усне - треба
да исечем ове рупице, видиш?

Узе маказе и поче исецати.
- Добро, али реци ми шта си мислила? - рече он седајући поред ње и посматрајући

округло кретање маказа.
- А, шта сам мислила? Мислила сам о Москви и о твом потиљку.

- Чиме сам заслужио такву срећу? Неприродно. Одвећ лепо - рече он љубећи јој руку.

- За мене, напротив, што лепше, то природније.
- А ти имаш жврк косе - рече он пажљиво окрећући њену главу. - Видиш, ево овде. Не, не,
да гледамо посао!

Посао није био настављен; и они скочише као кривци кад Кузма уђе и јави да је чај донет.

- А јесу ли дошли из вароши? - упита Љевин Кузму.

- Овога часа, распремају.
- Дођи брже - рече му она одлазећи из кабинета - иначе ћу без тебе прочитати писма. Па

после да свирамо у четири руке.
Кад остаде сам и склони све хартије у нову мапу коју му је она купила, поче умивати руке
у новом умиваонику са елегантним прибором, што се све такође заједно с њом појавило у
кући. Љевин се осмејкиваше на своје мисли, и не одобравајући махаше главом на те мисли;

мучило га је осећање слично кајању. Нешто стидно, разнежено, капуанско [151] , како он то

називаше, стајало је у његовом садашњем животу. »Овакав живот није добар - мислио је он. -
Ево скоро три месеца како безмало ништа не радим. Данас сам се готово први пут латио
посла, и шта? Тек што сам почео, оставио сам. Чак сам и своје обичне послове занемарио.
На имање готово никако не идем. Час ми је жао да њу оставим, час видим да јој је досадно.
А мислио сам да ми је живот пре женидбе текао како хоће, како-тако, а после женидбе да ће
почети прави живот. Ево сад скоро три месеца, а ја проводим време у беспосличењу као