Page 464 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

Лидија Ивановна разбирала је, преко својих познаника, о свему што су намерили да чине
ови одвратни људи, како је она називала Ану и Вронског, и старала се да тих дана управља
свима кретањима свога пријатеља тако да се он не би нашао с њима. Млади ађутант,
пријатељ Вронског, преко кога је добијала све извештаје, а који се надао да преко грофице

Лидије Ивановне добије концесију, рече јој да су Вронски и Ана посвршавали своје послове
и да сутра путују. Лидија Ивановна поче да се смирује, кад јој идућег јутра донеше писамце,
и она познаде рукопис с ужасом. Рукопис је био Ане Карењине. Омот беше од чврсте као
кора дебеле хартије; на дугуљастој жутој хартији стојао је огроман монограм, а од писма се
осећаше диван мирис.

- Ко је донео?

- Курир из хотела.
Грофица Лидија Ивановна није могла да седне и да прочита писмо. Услед узбуђења доби
наступ сипње од које је патила. Кад се умири, прочита следеће на француском.

»Madame la Comtesse, [155] хришћанска осећања која испуњавају ваше срце дају ми, ја
осећам, неопростиву смелост да вам пишем. Ја сам несрећна због растанка са сином. Молим
за допуштење да га видим једанпут пред мој одлазак. Опростите ми што вас подсећам на
себе. Обраћам се вама, а не Алексију Александровичу, само зато што нећу да мучим тога
великодушног човека успоменом на себе. Знајући за ваше пријатељство према њему, мислим,

ви ћете ме разумети. Хоћете ли послати Серјожу к мени, или да ја дођем тамо у одређени час,
или ћете ме известити кад у где га могу видети ван куће? Ја не претпостављам отказ, јер
знам великодушност онога од кога то зависи. Ви не можете замислити жудњу коју осећам да
га видим, те према томе не можете замислити ни захвалност коју ће мени изазвати ваша
помоћ.

Ана.«

Све је у овом писму наљутило грофицу Лидију Ивановну: садржај, и наговештај о
великодушности, а особито, како јој учини, одрешити тон.

- Реци да одговора неће бити - рече грофица Лидија Ивановна, и одмах, отворивши
[156]
бивар написа писмо Алексију Александровичу: да се нада да ће га видети после
дванаест часова у двору на честитању.

»Потребно је да говорим с вама о важној и жалосној ствари. Тамо ћемо се договорити где.
Најбоље ће бити код мене, где ћу наредити да се спреми ваш чај. Неопходно је. Он даје крст,

али Он даје у снагу«, додаде она, да би га мало припремила.
Грофица Лидија Ивановна писала је обичио по два-три писамцета дневно Алексију
Александровичу. Она је волела овај начин општења с њим - било је у том елеганције и
тајанствености, чега није било у њеним личним односима.