Page 469 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

XXV

Кад Алексије Александрович уђе у мали удобан кабинет грофице Лидије Ивановне,
окићен сликама и старинским порцуланом, домаћица још није била ту.

Она се преоблачила.
Округао сто беше застрт застирачем и на њему стајаше китајски прибор шоља и сребрни
чајник који се загревао шпиритусом. Алексије Александрович расејано погледа безбројне

познате портрете који украшаваху кабинет, и севши за сто отвори Јеванђеље које лежаше на
столу. Шуштање свилене грофицине хаљине скрену му пажњу.

- Е, сад ћемо мирно сести - рече грофица Лидија Ивановна с узнемиреним осмејком, и
журно прође између стола и дивана – и разговарати уз наш чај.
После неколико уводних речи, грофица Лидија Ивановна, тешко дишући и црвенећи,
предаде Алексију Александровичу добивено писмо.

Прочитавши писмо, он задуго ћуташе.

- Мислим да немам право да је одбијем - рече бојажљиво, и подигну поглед.

- Драги пријатељу, ви ни у коме не видите зло.
- Напротив, ја видим зло у свему. Али, да ли је правично...

На његовом лицу стајала је неодлучност, и тражење савета, помоћи и руководства у
непојмљивом за њега послу.

- Ах - прекиде га грофица Лидија Ивановна - све има своје границе. Ја разумем неморал -
рече не баш сасвим искрено, јер она никад није могла да разуме оно што доводи жене до
неморала - али не разумем суровост, и то према коме? Према вама! Како може да се бави у

оној вароши где сте ви? Не, човек се учи док је жив. И ја се ето учим да схватим вашу
узвишеност и њену нискост.
- А ко ће бацити камен? - рече Алексије Александрович, очевидно задовољан својом
улогом. - Ја сам све опростио, и зато је не могу лишавати онога што је за њу потреба љубави -

љубав према сину...
- А да ли је то љубав, пријатељу? Да ли је то искрено? Рецимо, ви сте опростили, ви

праштате... али, имамо ли право да утичемо на душу оног анђела? Он је сматра за мртву. Он
се моли за њу, моли бога да јој опрости грехове... И тако је боље. А сад одједном, шта ће он
помислити?

- О томе иисам мислио - рече Алексије Александрович очевидно саглашавајући се.
Грофица Лидија Ивановна покри лице рукама и поћута. Молила се богу.

- Ако ме питате за савет - рече, пошто се помоли богу и откри лице - ја вам не саветујем