Page 530 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

- Дај овоме сељаку; он неће одбити.

- Да, али како да му дам? Да одем с њим и да пренесем на њега тапију?
- Не знам; али ако си уверен да немаш права...

- Нимало нисам уверен. Напротив, осећам да немам права да дам имање, осећам да имам
обавезу и према земљи и према породици.

- Допусти; ако ти сматраш да је та неједнакост неправедна, зашто онда не поступаш тако
да...

- Ја поступам, само негативно, у том смислу што се нећу старати да увећам разлику у
положају који постоји између мене и њега.

- Опростићеш, то је парадокс.
- Да, то је неко софистичко објашњење - потврди Весловски. - А! Домаћин! - рече он
сељаку који, шкрипнувши вратима, уђе у сенару. - Зар још не спаваш?

- Не, какво спавање! - Ја сам мислио да наша господа спавају, али чујем - ћућоре. Хтео
сам да узмем кукач одатле. Уједа ли? - додаде он пажљиво корачајући босим ногама.

- А где ћеш ти спавати?

- Ми сад имамо ноћни рад.

- Ах, каква ноћ! - рече Весловски гледајући кроз велики оквир отворених врата у правцу
куће и испрегнутих кола. - Слушајте, слушајте, то певају женски гласови, и како лепо. Ко то
пева, домаћине?

- Женскадија, ради ту до нас.
- Хајдемо да се прођемо! И тако нећемо заспати. Облонски, хајдемо!

- Кад би се могло поћи лежећи - протежући се одговори Облонски. - Дивно је лежати.

- Онда одох ја сам - живо устаде и обу се Весловски. - До виђења, господо. Ако буде
весело, позваћу вас. Ви сте мене частили ловом, нећу ни ја вас заборавити.

- Зар није красан дечко? - рече Облонски кад Весловски оде и сељак затвори за њим
врата.
- Да, красан - одговори Љевин, мислећи и даље о предмету малопређашњег разговора.

Чинило му се да је, уколико је умео, јасно изразио своје мисли и осећања; међутим, Стива и
Васењка, људи доста паметни и искрени, у један глас рекоше да се он теши софизмом. То га
је бунило.

- Дакле, тако је, мој пријане. Једно од двога: или признавати да је садашње друштво
уређено правично, и онда штитити своја права, или признати да се користиш неправедним
преимућствима, као што ја и радим, и користим се њима са задовољством.

- А не, кад би то било неправедно, ти се не би могао користити са задовољством, бар ја
не бих могао. За мене је главно: осећати да нисам крив.

- Доиста, како би било да се прођемо? - рече Степан Аркадијевич, очевидно уморан од
напрезања мисли. - И тако нећемо заспати. Збиља, хајдемо!
Љевин не одговори. Исказана у разговору реч о томе да он поступа праведно само у

негативном смислу, занимала га је. »Зар човек само негативно може бити правичан?« питао