Page 534 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

се може почети.

Ласка живахно и забринуто потрча по тресету, који се колебао под њом.
Кад утрча у рит, Ласка одмах осети - међу познатим јој мирисима корења, барских трава,
тиње и страног задаха коњске балеге - осети расејани по целом том месту воњ птице, оне

птице која је њу највише узбуђивала. Гдегде по маховини и блатном чичку, тај је мирис био
врло јак, али се није могло одредити у којем се правцу појачавао и слабио. Да би се нашао
правац, требало је отићи даље уз ветар. Не осећајући покрете својих ногу, Ласка,
напрегнутим галопом, таквим да се при сваком скоку могла зауставити ако буде потреба,
потрча надесно, даље од ветрића који је пред зору дувао са истока, и окрете се ветру.
Удахнувши у себе ваздух раширеним ноздрвама, она одмах осети да су не само њихови

трагови, него и оне саме да су ту, пред њом, и то не једна, већ много. Ласка успори трчање.
Оне су биле ту, али где баш, још није могла да одреди. Да би нашла баш то место, поче
правити круг, кад јој одједном газдин глас скрену пажњу. »Ласка ту!« рече он показујући јој
на другу страну. Она постоја мало, питајући га није ли боље да се ради онако како је она
почела. Али он понови наредбу срдитим гласом показујући на огрезло у води чапурје, где
није могло бити ничега. Она га послуша, претварала се да тражи да би му учинила
задовољство, проњушка по чапурју, па се врати на пређашње место и одмах опет осети птицу.

Сад, кад јој он није сметао, она је знала шта треба радити; не гледајући себи пред ноге,
спотичући се љутито о високо чапурје и упадајући у воду, али савлађујући све то својим
гипким и снажним ногама, она отпоче круг који јој је морао све објаснити. Њихов воњ све је
јаче и одређеније допирао до ње, и одједном јој поста сасвим јасно да је једна од њих ту, иза
овог чапурја, на пет корака пред њом; и она застаде обамирући целим телом. Због својих
кратких ногу није могла ништа пред собом да види, али је по воњу знала да птица није даље

од пет корака. Стајала је осећајући птицу све више и наслађујући се очекивањем. Њен
напрегнути реп био је опружен и дрхтао је на самом врху. Уста јој беху овлаш отворена, уши
подигнуте. Једно јој се ухо беше заврнуло још у трку; тешко је, али обазриво дисала, и још се
обазривије осврну, више очима него главом, на господара. Он, са обичним за њу лицем, али
увек страшним очима, ишао је спотичући се о чапурје, и, како јој се чинило, ишао необично
полако. Њој се чинило да он иде полако, међутим он је трчао.

Приметивши особито Ласкино трагање, кад се сва припијала уз земљу, задњим ногама
захватала велике кораке и овлаш отварала уста, Љевин разумеде да је нашла шљуку, и
помоливши се у души богу за успех, особито на прву птицу, он јој притрча. Кад јој приђе

сасвим близу, поче са своје висине гледати преда се, и угледа очима оно што је она видела
носом. У пролазу међу жбуњем, на растојању од једног хвата, видела се шљука. Окренула
главу и ослушкује. Затим, једва раширивши и опет склопивши крила, и незгодно врднувши
репом, сакри се за угао.

- Држ’! Држ’! - викну Љевин гурајући Ласку.

»Али ја не могу поћи - мислила је Ласка. - Куда да пођем? Одавде их осећам, а ако кренем
напред, нећу никако знати где су и ко су.« Али он је гурну коленом и узбуђеним шапатом
рече: »Држ’, Ласочка, држ’!«
»Лепо, кад он то хоће, ја ћу и учинити, али за себе не одговарам« - помисли Ласка и јурну

напред. Више није ништа осећала, само је видела и слушала не разумевајући ништа.
На десет корака од пређашњег места, са густим гакањем и особитим праскавим звуком