Page 682 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

XXX

»Ево је опет! Опет разумем све«, рече у себи Ана, чим се кола кренуше, и нихајући се
затутњаше по ситној калдрми, и опет се један за другим почеше смењивати утисци.

»Да, шта је било оно последње, о чему сам тако пријатно мислила« старала се да се сети.
»Ћућкин - coiffeur? Не, није то. Да, о ономе што је говорио Јашвин: борба за опстанак и
мржња - једино што везује људе... Не, залуд идете« мислено се обрати она друштву у колима
са четворном запрегом, који су вероватно ишли да се веселе негде ван града. »Ни псето које
водите са собом, неће вам помоћи. Од себе нећете умаћи.« Бацивши поглед на ону страну
куда се освртао Петар, спази мртва-пијана фабричког радника чија се глава клатила, а кога је
жандарм некуд водио. »Е, овај још понајпре« помисли она. »Гроф Вронски и ја такође нисмо

нашли то задовољство, мада смо много очекивали од њега.« И Ана сад први пут управи ону
јасну светлост при којој је видела све, управи је на своје односе према Вронском, о којима је
пре избегавала да мисли. »Шта је он тражио у мени? Не толико љубави, колико задовољење
сујете.« Она се сети његових речи, израза његовог лица које је подсећало на покорно пузеће
псето, у прво време њихове везе. И све је сада потврђивало да је тако било. »Да, он је ликовао

због успеха своје сујете. Разуме се, било је и љубави, али је већи део чинила гордост због
успеха. Он се разметао мноме. Сад је то прошло. Нема више чиме да се горди. Не само да се
не горди, већ се стиди. Узео је од мене све што је могао, и сад му више нисам потребна. На
терету сам му, и само се труди да не буде према мени непоштен. Јуче се одао - хоће развод и

женидбу, да би могао спалити своје бродове. Он ме воли, али како? The zest is gone... [305] А
овај хоће све да задиви, и врло је задовољан собом«, помисли она гледајући у руменог
трговачког посредника који се возио на коњу из мањежа. »Да, оне сласти за њега нема више у
мени. Ако одем од њега, он ће се у дубини душе радовати.«

То није била претпоставка - она је то јасно видела при оној чудној светлости која јој сад
откриваше смисао живота и људских односа.

»Моја љубав постаје све страснија и себичнија, а његова се све више и више гаси, ето
зашто се ми разилазимо - настави она размишљање. - И томе се не може помоћи. За мене је
све у њему једном, и ја тражим да се он сав више и више предаје мени. А он више и више
жели да оде од мене. Пре наше везе, ми смо ишли једно другом у сретање, а отада се

неуздржљиво разилазимо на разне стране. И то се не може изменити. Он ми каже да сам без
смисла љубоморна; и ја сам сама себи говорила да сам без смисла љубоморна; то међутим
није истина. Нисам ја љубоморна, ја сам незадовољна. Али... - она отвори уста, и помери се
у колима од узбуђења које у њој изазва изненадна мисао. - Кад бих могла да будем нешто
друго осим љубавнице која страсно воли само његово миловање; али ја не могу у нећу да
будем ништа друго. Том жељом изазивам ја у њему одвратност, а он у мени мржњу, и
друкчије не може ни бити. Зар ја не знам да ме он не би варао, да нема никакву намеру