Page 684 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

XXXI

Зазвони звонце; прођоше некакви млади мушкарци, наказни, нагли, ужурбани, и у исто
време пажљиви на утисак који производе; прође кроз чекаоницу и Петар, у својој ливреји и
високим ципелама, са тупим животињским лицем, и приђе јој да је отпрати до вагона.
Мушкарци који су лармали утишаше се кад она прође поред њих по платформи, и један од
њих шапну нешто о њој другоме, разуме се нешто гадно. Она се попе на високи степеник

вагона, и седе, сама у купеу, на прљаво, некада бело седиште. Дрмнувши се на опругама,
торбица полеже. Петар, са глупим осмејком, скиде крај прозора шешир са ширитом у знак
опроштаја; нагло кондуктер залупи врата и резу. Наказна дама, с турниром (Ана у мислима
свуче ову жену и ужасну се од њене ругобе), и девојчица, смејући се неприродно, протрчаше
доле.

- Код Катарине Андрејевне, све је код ње, ma tante! [306] - повика девојчица.
»Девојчица - и она је наказа, и пренемаже се« - помисли Ана. Да не би никога гледала,
брзо устаде, и седе крај супротног прозора у празном вагону. Прљави, наказни сељак у
качкету, испод којег је стрчала замршена коса, прође поред тога прозора, нагињући се над

точковима вагона. »Нешто ми је познато у овом ружном сељаку«, помисли Ана. И сетивши се
свога сна, дршћући од страха измаче се од прозора ка супротним вратима. Кондуктер отвори
врата, пуштајући мужа и жену.

- Ви желите да изиђете?
Ана не одговори. Кондуктер, и они што уђоше, не приметише, испод вела, ужас на њеном

лицу. Она се врати у свој угао и седе. Муж и жена седоше према њој, пажљиво али кришом
разгледајући њену хаљину. И муж и жена учинише се Ани одвратни. Муж упита да ли би му
допустила да пуши, очевидно не стога да би пушио, већ да би ступио у разговор с њом.
Добивши њен пристанак, он поче говорити са женом француски о нечем што му је још мање
било потребно него пушење. Претварајући се, говорили су глупости, само зато да она чује.
Ана је јасно видела како су већ досадили једно другом, и како мрзе једно друго. Није било

могућно не мрзети те жалосне наказе.
Зачу се друго звонце, и одмах затим пренос пртљага, жагор, вика и смех. Ани је било тако
јасно да нико нема за шта да се радује, да ју је тај смех болно дражио, и хтела је да запуши

уши да га не чује. Најзад зазвони и трећи пут, разлеже се писак пиштаљке, шкрипа
локомотиве, ланац цимну, и муж се прекрсти. »Занимљиво би било упитати га шта он под
тим подразумева«, погледавши пакосно у њега, помисли Ана. Гледала је поред даме кроз
прозор на људе који су стајали на перону и испраћали воз, и чинило се као да се крећу назад.
Равномерно труцкајући се на саставцима шина, вагон у којем је седела Ана прође поред
перона, каменог зида, обојеног диска, поред других вагона; точкови загудише по шинама