Page 686 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

кваса, не спушташе очију с ње. »Боже мој, куда ћу?« мислила је, све даље и даље идући по
перону. На крају перона застаде. Даме и деца који су дочекали господина у наочарима, и
гласно се смејали и разговарали, ућуташе се и загледаху је док се поравнавала с њима. Она
убрза корак и оде од њих до на крај перона. Пролазио је теретни воз. Перон се затресе, и њој

се учини да опет путује.
Одједном, сетивши се прегаженог човека на дан њеног првог сусрета с Вронским, она
схвати шта треба да учини. Спустивши се брзим, лаким кораком по степеницама које су
водиле од пумпе ка шинама, она застаде поред воза који је пролазио поред ње. Гледала је низ

вагона, завртње и ланце, високе гвоздене точкове првога вагона који се лагано кретао, и
трудила се да оком одмери средину између предњих и задњих точкова, и тренутак кад ће та
средина бити према њој.

»Тамо! - говорила је у себи гледајући у сенку вагона, у песак помешан с угљем којим беху
засути железнички прагови - тамо, у саму средину, да њега казним, и да се избавим од свију и
од себе.«

Хтеде да се баци под средину првог вагона који се поравна с њом; али црвена торбица,
коју поче скидати с руке, задржа је, те беше већ доцкан - средина прође. Требало је чекати
следећи вагон. Осећање слично ономе које ју је обузимало кад се при купању спремала да уђе
у воду, обузе је и сада, и она се прекрсти. Уобичајени покрет за крсно знамење изазва у њеној
души читав низ девојачких и детињских успомена, и одједном се разиђе мрак који беше

покрио за њу све, и живот се за тренутак појави са свима својим сјајним прошлим
радостима. Али она не спушташе очију са точкова другог вагона који се примицаху. У
тренутку кад се средина вагона поравна с њом, она одбаци црвену торбицу, увуче главу у
рамена, паде под вагон на руке, и лаким покретом, као спремајући се да одмах устане, спусти
се на колена. Истог тренутка се згрози пред оним што је учинила. »Где сам ја? Шта радим?
Зашто?« Хтеде да се дигне, да се одбаци натраг, али нешто огромно, неумољиво, лупи је по
глави и повуче за леђа. »Господе, опрости ми све!« проговори осећајући немогућност борбе.

Мали сељак је нешто говорио и радио око гвожђа. Свећа, при којој је читала књигу пуну
узбуђења, обмана, јада и зла, плану јаснијом но игда дотле светлошћу, осветли јој све што је
пре било у мраку, затрепери, поче пуцкарати и гасити се, и заувек се угаси.