Page 249 - Milomir Marić - Deca Komunizma

Šestojanuarske diktature naglo poraslo opoziciono raspoloženje prema
prilikama u zemlji. U Pragu je odranije postojao tehnički punkt KPJ, koji
je važan postao naročito posle 1933. godine, kad su pred udarom

nacizma slabili ili stradali punktovi u Beču i Berlinu. Preko Zore Gavrić i
Adele Bohunicki naši studenti su korišćeni za obavljanje različitih
poverljivih zadataka i usluga, da bi vremenom stupali u skojevske ili
partijske studentske grupe.
Sasvim razumljivo, i Nikola Petrovi ć je bio do kraja u svemu tome.
Mamila ga je magična privlačnost konspiracije i neizvesnost

zavereničkog okupljanja. Zato je malo zavideo prijatelju Ivu Vejvodi,
koji je već radio kao kurir „važnog čoveka Kominterne“, za koga će
mnogo docnije saznati da se zove Mustafa Golubić. Prilika za borbu bilo
je napretek. Trebalo je izboriti se za primat u legalnim studentskim
organizacijama i iz njih istisnuti režimski i nacionalistički orijentisane

studente, vezane za jugoslovensku ambasadu. Prikupljati potpise
uglednih čeških književnika i intelektualaca protiv policijskih represalija
u Jugoslaviji i u znak podrške herojskom držanju Petka Miletića pred
buržoaskim sudom.
Nikoline zasluge bile su velike, čim su mu ponudili da ide na
usavršavanje u Moskvu, u sklopu vrlo ograničene kvote čeških

emigranata. Odbio je to kategorički i upravo to pitanje otvoreno
pokrenuo na sastanku studenata sa generalnim sekretarom KOP
Milanom Gorkićem (drugom Somerom): „Ja sam protiv ostanka
kompromitovanih studenata u emigraciji, iako diktatura u zemlji divlja i
svima im sleduje robija. Treba se vratiti, pa šta nam bude! Na slobodi ili
na robiji, kod kuće je naše prisustvo daleko potrebnije!“

Policija je u Novom Sadu unapred bila obaveštena o njegovom
povratku. Prijavio se 15. januara 1935. i dobio saglasnost da otputuje u
Beograd. Prijatelj s praških studija, kompozitor dr Vojislav Vučković,
odveo ga je istog dana Veselinu Masleši i tako ga povezao s mesnom
partijskom organizacijom. Polako je prevazilaženo nekadašnje sektaštvo
i zastranjivanja i u naprednom pokretu su stidljivo strujali drukčiji

vetrovi. Odlučeno je da se Nikola Petrović zaposli negde legalno kao
inženjer i na taj način bude od veće koristi za Partiju. Prvo nameštenje
našao je u firmi Laboritas, koja se bavila uvozom mašina iz inostranstva,
odakle je prešao u preduzeće za montažu liftova Štigler. Ostao je do kraja
1936. godine, kada je postao generalni sekretar Jugoslovensko-

čehoslovačke privredne komore. Naime, on je povodom smrti Tomaša
Masarika napisao dirljiv nekrolog u časopisu Naša stvarnost, koji je bio
dobro primljen u Trgovačko-industrijskoj komori, što je bilo dovoljno da

249