Page 250 - Milomir Marić - Deca Komunizma
P. 250

ga sami pozovu.
                     Partijski rad, posle dosta lutanja i rasula, obnovljen je u Beogradu,
               među studentima i intelektualcima, i odvijao se gotovo isključivo kroz

               levičarske listove i časopise. Oni su često bili zabranjivani, ali su stalno
               bili  pokretani   novi.  Veze    s  rukovodstvom      u  inostranstvu    bile  su  slabe  i
               sporadične, delovalo se prilično samostalno i kako su to pojedinačne,
               konkretne situacije zahtevale. Malo se znalo o nesporazumima i
               frakcijskim borbama u partijskim vrhovima u Parizu, čistkama u
                                                                                         ć
               Moskvi,     pa č ak   i  o  vrlo   naelektrisanom      stanju   u   najve oj   partijskoj
               organizaciji u zemlji, u mitrovačkoj robijašnici.
                     „Dolazi jedan odgovoran drug. Želi da govori o radu na kulturno-
               teorijskom sektoru“, rekao je sredinom maja 1938. Milovan Ðilas
               nekolicini beogradskih aktivista i odredio da Radovan Zogović, Nikola
                           i
               Petrović on prisustvuju tom sastanku u kući dr Vojislava Vučkovića u
               Skadarliji.
                     Iako je sastanak zakazan u četiri posle podne, stigli su sat ranije.
               Ðilas ih je zabavljao pričama iz detinjstva, zaneli su se i posle izvesnog
               vremena prešli iz jedne u drugu prostoriju. Kad su pogledali na sat,
               Ðilas je prebledeo: „Šta li mu se desilo. Stari nikad ne kasni. On je
               tačan!“

                     Prenula ih je energična zvonjava na vratima. Ušao je novi generalni
               sekretar   KPJ   Josip  Broz   i  sevao  okolo   o ima:    „Je  l’  znate  da  sam  se  tri
                                                                  č
               puta peo gore i zvonio, a vas nije bilo!“ Strašan gaf: Vučkovićeva kuća, u
               samom centru grada, jedva da je 150 metara bila udaljena od Uprave
               grada Beograda. Kad su se duhovi smirili, prisutni su tek pristiglog
               druga informisali o rezultatima postignutim u sklopu ostvarivanja

               narodnofrontovske linije Sedmog kongresa Kominterne i okupljanju
               naprednih snaga oko legalnog glasila Naša stvarnost.                 Tito   je  odobrio   i
               podržao taj rad i predložio formiranje posebne partijske jedinice među
               intelektualcima,      sa   Oskarom      Davi om      na č elu, č ovekom        koji   ima
                                                             č
               organizacionog iskustva posle sedam godina provedenih na robiji.
                     Milovan Ðilas, talentovani književnik čije su priče izlazile u

               građanski prestižnoj Politici          i isto tako elitnom Srpskom književnom
               glasniku,   naglo   je  sko io  u  partijskoj   hijerarhiji  posle  izlaska   sa  robije  i
                                          č
               strmoglavog napuštanja ultraleve linije Petka Miletića, o kome je među
               intelektualcima širio bajke kao o plemenitom narodskom čoveku, koji se
               možda gađa padežima, ali zato – revolucionar od glave do pete. „Seljak,

               ostao seljak“, ponavljao je s divljenjem.
                     U Beogradu je uoči rata Ðilas bio najviša partijska veza, samostalni
               privatni opunomoćenik CK KPJ i Kominterne. Pravi komunistički bog i


                                                          250
   245   246   247   248   249   250   251   252   253   254   255