Page 356 - Vladimir Pištalo- Tesla portret među maskama

Vladimir Pištalo
- Verujem da se svakom čoveku duguje mnoštvo drugih života - pi-
sao je Artur Rembo.
Ali...
Vene su iskočile na šakama složenim u krilu. Katarina ne samo da
više nije rado izlazila nego danima ne bi sišla ni u dnevnu sobu.
Onaj koji ju je čitavživot grejao svojim telom, sad joj je išao na živce.
Robertovi kapci su se naduli, oči postale prorezi. Žvakao je ne samo usti-
ma već i svim borama lica. Uvek je znala šta će reći pre nego što to kaže.
Odvratno je ličio na ucveljenog lava.
- Da joj donesem zlato, rekla bi - previše je žuto! - žalio se naš dobri
Robert sinu Ovenu.
Katarinini bolovi su se javljali u duetima a prelazili u horove.
- Ali svako voli kad mu se nešto oprosti- dodavao je blago Robert.
Bila je uzbuđena strahotom stvari.
Telefon je zvonio. Ona se nije dizala. Mislila je:
- Ovako ćc telcfon zvoniti a mene neće biti.
Odlagala je odlazak na spavanje: hoću li se probuditi?
Balustrade i lusteri su bili od leda.
- Zar samo ovo? - mislila je Kata.
Francuski stočići i trorogi ormari su bili od leda.
- Šta ću reći svetom Petru? - osmehnula se Kata osmehom avetinjske
rađosti.
Njen krevet je bio od leđa. Njene kose su bile pune ledenog praha.
- Ah - uzdahnula je najposle - reći ću mu što i svi drugi: Ja nisam
umela živeti drukčije.

362