Page 140 - Pyotr Ouspenskii - U potrazi za čudesnim

nastavi da hoda uobičajenim tempom. Međutim ako shvati da se
njegov uobičajeni hod sastoji iz velikog broja navika, na primer,
od koraka koji su određene dužine, hoda koji je određene brzi­
ne, i tako dalje, i ako pokuša da ih izmeni, to jest, da hoda brže
ili sporije, da mu koraci budu duži ili kraći, biće u mogućnosti
da proučava svoje pokrete tokom hoda i da posmatra sebe. Ako
čovek želi da posmatra sebe dok piše, on mora da obrati pažnju
na to kako drži olovku i da pokuša da je drži na neki drugi način
različit od uobičajenog; tada je posmatranje moguće. Da bi po-
smatrao sebe čovek mora da hoda na drugačiji način a ne na onaj
na koji je navikao, on mora da sedi na način na koji nije navikao
da čini, on mora da stoji kada je navikao da sedi, mora da sedi
onda kada je navikao da stoji, mora levom rukom da čini pokre­
te koje inače čini desnom i obrnuto. Sve to će mu omogućiti da
posmatra sebe i proučava navike i asocijacije centra kretanja.
U sferi emocija veoma je korisno pokušati borbu sa navi­
kom davanja trenutnih izražavanja o neprijatnim emocijama
čoveka. Mnogim ljudima je jako teško da se uzdrže od izražava­
nja svojih osećanja u vezi sa lošim vremenom. Još im je teže da
ne izražavaju neprijatne emocije kada osete da nešto ili neko krši
ono što oni smatraju redom ili pravdom.
Osim što je to veoma dobar metod samo-posmatranja, bor­
ba protiv izražavanja neprijatnih emocija ima istovremeno još
jedan značaj. To je jedan od nekoliko pravaca kojima čovek može
izmeniti sebe ili svoje navike a da ne stvara druge neželjene na­
vike. Stoga, samo-posmatranje i samo-proučavanje moraju, od
početka, ići ukorak sa borbom protiv IZRAŽAVANJA NEPRI­
JATNIH EMOCIJA.
Ako se drži svih ovih pravila u procesu posmatranja sa­
mog sebe, čovek će uočiti celu seriju važnih aspekata svog bića.
Za početak će sa nepogrešivom jasnoćom uočiti činjenicu da su
njegova dela, misli, osećanja i reči, rezultat spoljašnjih uticaja i
da ništa ne dolazi iz njega. Razumeće i videće da je on ustvari
automat koji dela pod uticajem spoljašnjih stimulansa. Osetiće
svoju celokupnu mehaničnost. Sve se 'dešava', on ne može ništa
da 'čini'. On je mašina koju kontrolišu spoljašnji slučajni stre­
sovi. Svaki stres priziva na površinu jedno od njegovih Ja. No­
vi stres i to Ja nestaje a drugo zauzima njegovo mesto. Čovek će