Page 191 - Pyotr Ouspenskii - U potrazi za čudesnim
P. 191
uz pomoć 'prigušivača'. Oponašajući ih u mišljenjima, radnja
ma i rečima, čovek nenamerno stvara slične 'prigušivače' u sa
mom sebi. 'Prigušivači' čine čovekov život lakšim. Veoma je
teško živeti bez 'prigušivača'. Međutim oni osujećuju čoveko-
vu mogućnost unutrašnjeg razvoja, jer su 'prigušivači' stvoreni
da ublaže stresove a samo stresovi vode čoveka iz stanja u kome
živi, to jest, bude ga. 'Prigušivači' ga uljuljkuju u san, daju mu
miran i prihvatljiv osećaj da će sve biti dobro, da ne postoje ni
kakve protivurečnosti i da može u miru spavati. POMOĆU 'PRI
GUŠIVAČA' ČOVEK MOŽE UVEK BITI U PRAVU.
'Prigušivači' mu pomažu da ne oseća svoju savest.
Reč 'Savest' takođezahteva dodatno objašnjenje.
U običnom životu pojam 'savest' se uzima previše jedno
stavno. Kao da imamo savest. Zapravo pojam 'savesti' u sferi
emocija je isti što i pojam 'svesnosti' u sferi intelekta. A pošto
ne posedujemo svesnost nemamo ni savest.
SVESNOST je stanje u kome čovek ODMAH ZNA sve
što uopšte zna i u kome može sagledati koliko malo toga zna i
koliko protivurečnosti postoji u onome što zna.
SAVEST je stanje u kome čovek ODMAH OSEĆA sve što
uopšte oseća ili može osećati. A pošto svako ima u sebi hiljade
protivurečnih osećanja koja se razlikuju od njihovih skrivenih
shvatanja o sopstvenom ništavluku i strahova svih vrsta, do naj
glupljih vrsta uobraženosti u sebe, sigurnosti u sebe, samo-za-
dovoljstava i samo-hvale, bilo bi jednostavno, bolno i nemoguće
podneti kada bi se sve ovo ZAJEDNO osećalo.
Kada bi ih čovek, čiji je unutrašnji svet sazdan od protivu
rečnosti, odjednom sve osetio u sebi, kada bi odjednom osetio
da voli sve što mrzi i da mrzi sve što voli; da laže kada govori
istinu i da govori istinu kada laže; kada bi osetio sramotu i užas
svega toga, to bi bilo stanje koje se naziva 'savest'. Čovek ne
može živeti u takvom stanju; on mora učiniti jednu od dve mo
guće stvari, ili uništiti protivurečnosti ili uništiti savest. Savest
ne može da uništi ali može da je uspava, a to znači, da može jed
no osećanje sebe, izdvojiti od drugog, pomoću neprobojnih
ograda, nikada ih ne videvši zajedno, nikada ne osećajući njiho
vu nespojivost, apsurdnost postojanja jedne kraj druge.