Page 103 - Ralph Epperson - Nevidljiva ruka

27
uveravanja o svojoj naklonosti i dobroj volji.”
Car je svojim admiralima izdao zapovest da budu spremni za borbu sa svakom silom, i da
naređenja primaju jedino od Abrahama Linkolna.
Ruskoj mornarici je bilo dat zadatak da u slučaju rata „napadne neprijateljske trgovačke brodove
28
i njegove kolonije i da mu nanese najveću moguću štetu.”
Pored svih problema, Linkoln je morao da se suoči i sa mahinacijama zaverenika u samoj zemlji.
On je to i predviđao, jer je još 1837. rekao:
„Odakle možemo očekivati približavanje opasnosti? Kažem vam, ako se ikada pojavi, rodiće se
među nama; ne može doći spolja. Ako nam je suđeno razaranje, mi ćemo biti njegovi tvorci i mi ćemo ga
29
okončati. Kao nacija slobodnih ljudi, moramo biti spremni da živimo u svim vremenima ili da se ubijemo. “
On se, dakle, plašio da će pogibelj zemlje izazvati njeni sinovi, njegovi zemljaci, Amerikanci.
Početkom 1863. godine Linkoln je napisao pismo generalmajoru Džozefu Hukeru (Joseph
Hooker), u kojem se kaže: Ja sam Vas postavio za zapovednika armije 'Potomak'. Sada sam čuo, iz izvora
30
kojem mogu verovati, za Vašu nedavnu izjavu da je i armiji i Vladi potreban diktator.”
Očigledno je da je ono što je predsednik čuo bila istina, jer „je Huker smatran za potencijalnog
31
vođu radikalskog državnog udara.”
Radikali koji se ovde pominju u stvari su grupa republikanaca koji su smatrali da Sever u
potpunosti mora da porazi Jug, i tražili su od Linkolna da posle pobede primora poražene da dobro plate
svoje pobunjeništvo. Linkoln je bio pristalica mekšeg pristupa, jer je hteo da se južne države posle rata
ponovo priključe Uniji. Zato nije želeo nikakve represalije prema Jugu i njegovim vojnicima. Radikali su
često nazivani i „jakobincima”, po grupi koja je izazvala Francusku revoluciju 1789. godine. Kao što smo
ranije pomenuli, oni su bili izdanak Iluminata.
Linkolna je, međutim, tek čekala najveća bitka: bitka za sopstveni život. Vizije koje je imao i
strahovi od unutrašnje zavere su se ostvarili: zaverenici, koje je prozreo i kojih se plašio, 14. aprila 1865.
godine su ga i ubili. Osmorici ljudi je suđeno za taj zločin, i četvorica su kasnije obešeni. Posle uspešnog
atentata na predsednika, zaverenici su pokušali da ubiju i potpredsednikafindrjua Džonsona i državnog
sekretara Sjuarda. Oba pokušaja su propala, ali nema sumnje da bi u slučaju njihovog uspeha najviše
profitirao ministar rata Edvin Stanton (Edwin Stanton). U stvari, posle atentata na Linkolna, Stanton „je
postao izvršna vlast Sjedinjenih Država, kada je preuzeo kontrolu nad gradom Vašingtonom, pokušavajući
da uhvati Linkolnovog ubicu”.
Čovek koji je ubio Linkolna, Džon Vilks But (John Wilkes Booth), bio je povezan s nekoliko
tajnih društava onog doba, od kojih su najznačajniji italijanski Karbonari, jedna organizacija iluminatskog
tipa, aktivna u italijanskim intrigama.
Jedan od mnogih znakova koji ukazuje na Stantonovo učešće u ovim atentatima jeste činjenica da
je propustio da blokira put kojim je But posle ubistva pobegao iz Vašingtona, iako je naredio da se blokiraju
svi ostali putevi.
Veruje se da je Stanton namestio da trupe pod njegovom komandom prvo uhvate a zatim i ubiju
čoveka slične građe i nalik na Buta. Pošto je znao da je But ubica, ovim je kupio vreme potrebno pravom
atentatoru da pobegne.
Možda najvažniji dokaz da je Stanton umešan u Linkolnovo ubistvo leži u činjenici da su iz
dnevnika koji je vodio But neke stranice iscepane. Stanton je pred Kongresnom istražnom komisijom
svedočio „da su stranice nedostajale i kada mu je dnevnik bio predat, aprila 1865. Na stranicama koje fale
nalazila su se imena sedamdesetorice visokih Vladinih službenika i viđenijih biznismena koji su bili umešani
u zaveru eliminisanja Linkolna. Tih osamnaest značajnih stranica koje su iščezle, mnogo kasnije su
32
pronađene na tavanu Stantonovih potomaka. But je bio povezan i sa zaverenicima s Juga: „Kod Buta je bila
pronađena šifrovana poruka a ključ za ovu šifru je kasnije bio otkriven kod Jude P. Bendžamina (Judah P.
33
Benjamin). Bendžamin... je bio strateg Građanskog rata porodice Rotšild.” (G. Bendžamin je držao mnoge
ključne pozicije u Konfederaciji tokom rata.)
Vidi se, dakle, da je Linkoln bio meta velike zavere, toliko važne da su bili umešani čak i
evropski bankari. Linkoln je morao da bude eliminisan jer se drznuo da se suprotstavi nametanju centralne
banke narodu Amerike, i trebalo je da posluži kao primer svima koji bi ubuduće hteli da stanu na put
mahinacijama visokih krugova. (Prva od knjiga koje se bave ovom zaverom pojavila se svega nekoliko
meseci po Linkolnovorn ubistvu. Nosila je naslov Ubistvo i istorija zavere i jasno je identifikovala Vitezove
zlatnog kruga kao ključne ljude u zaveri. Na poleđini korica bila je najava za sledeću knjigu koja je

103