Page 104 - Ralph Epperson - Nevidljiva ruka

čitaocima nudila „pogled iznutra na način delovanja neslavne organizacije u vezi sa pobunom i Koperhed
34
(Copperhead) pokretom na Severn”. Ovu drugu knjigu napisao je Edmund Rajt (Edmund Wright) koji je
tvrdio da je bio član Vitezova. Posle neuspelog atentata na njega, i posle smrti Abrahama Linkolna,
potpredsednik Džonson je postao predsednik Sjedinjenih Država. On je nastavio Linkolnovu politiku
amnestiranja poraženog Juga, pošto je rat bio završen. Izdao je, 29. maja 1865, Proglas o amnestiji, u kojem
se pozdravlja povratak Juga u Uniju, uz svega nekoliko uslova:
1. Jug mora da odbije da prizna sve ratne dugove,
2. da poništi sve secesionističke uredbe i zakone,
3. da zauvek ukine ropstvo.
Prvi zahtev nije izazvao ljubav prema predsedniku Džonsonu kod ljudi koji su Jug gurali u
zajmove neophodne za vođenje rata. Jedan od zajmodavaca bila je porodica Rotšild, koja je neštedimice
finansirala ratne napore Juga.
Džonson je morao da se suoči s još jednim problemom.
Ruski Car je, zbog uloge svoje flote u spašavanju vlade Sjedinjenih Država, i zbog ugovora koji
je očigledno sklopio sa Linkolnom, tražio da se plate troškovi korišćenja njegove mornarice. Džonson nije
imao ustavna ovlaščenja da daje američke dolare čelniku inostrane vlasti. A i troškovi flote bili su prilično
visoki: 7,2 miliona dolara.
Tako su Džonson i državni sekretar Vilijem Sjuard napravili aranžman da od Rusa otkupe
Aljasku, aprila 1867. godine.
Ovaj čin su, nepravedno, nazvali „Sjuardovom budalaštinom” istoričari neupućeni u prave
razloge kupovine Aljaske, i gotovo do današnjih dana državni sekretar Sjuard je bio kritikovan zbog
pribavljanja komada (tada) bezvredne zemlje. No, Sjuard je kupio Aljasku da bi na taj način mogao da plati
ruskom Caru korišćenje njegove flote, koja je sprečila mnogo ozbiljniji rat sa Engleskom i Francuskom.
Ali Džonsona je tek čekao glavni problem.
Naime, zatražio je od ministra rata Edvina Stantona da se povuče, a ovaj je to odbio.
Radikalni republikanci, zvani još i jakobincima, pokrenuli su u Senatu pitanje smenjivanja
predsednika Džonsona. Njihovi napori su propali prilikom glasanja, i to tesno, za jedan glas svega. Džonson
je ostao predsednik. Nekim čudnim obrtom sudbine, glavni sudija Vrhovnog suda u to vreme bio je Solomon
P. Čejs, a njegov zadatak je bio da nadzire proces oko eventualnog Džonsonovog smenjivanja. Čejs se
povukao sa mesta državnog blagajnika da bi postao vrhovni sudija. Izgleda da je zavera predvidela da će
pitanje smenjivanja doći na red, pa je želela da ima svog čoveka na pravom mestu.
Senator Bendžamin F. Vejd (Benjamin F. Wade), privremeni predsednik Senata i sledeći u redu
za mesto predsednika, bio je toliko uveren da će Džonson biti smenjen da je neformalno već obrazovao svoj
35
Kabinet. Ironično zvuči da je Stanton bio predviđen za mesto državnog blagajnika.
Ulogu sudije Čejsa u ovim događajima otkriće, mnogo godina kasnije, Džon Tompson (John
Thompson), osnivač Čejs nacionalne banke (koja će posle spajanja sa Menhetn bankom braće Varburg dobiti
naziv Čejs Menhetn banka). Tompson je Banci dao ime po Solomonu P. Čejsu. Čejs je dobio i druge počasti.
Njegov lik nalazi se na novčanici od 10 000 dolara koju je štampala blagajna Sjedinjenih Država. To je
novčanica s najvećom denominacijom u SAD.
Pošto se Građanski rat završio, predsednik Džonson „nije ni malo sumnjao da zaverenici među
36
radikalima (jakobinci) već spremaju izazivanje nove revoludje.”
Namera jakobinaca bila je da među novooslobođenim robovima izazovu komešanja i da onda
njihovo nezadovoljstvo iskoriste za pokretanje novog građanskog rata. Veliki nemiri dogodili su se aprila
1866. u Memfisu (Tenesi) kada je grupa belaca napala crnce i ubila njih četrdeset šestoricu. Nešto kasnije,
jula 1866, nemiri su izbili u Nju Orleansu, kada je pucano na jednu crnačku povorku, i tom prilikom je bilo
mnogo mrtvih.
Radikali su za ova ubistva optuživali Džonsona, ali mnogi su znali da je to delo drugih. Gideon
Vels (Gideon Wells), ministar mornarice, bio je jedan od dobro obaveštenih. U svoj dnevnik napisao je
sledeće:
„Nema sumnje da su nemire u Nju Orleansu izazvali radikalni članovi Kongresa iz Vašingtona. Sve je to
deo svesne zavere i nastavak krvavih čarki koje su se događale širom zemlje pri kraju pobune (Juga). Postoji
odlučnost da se država ponovo uvuče u građanski rat - ako je potrebno, i ubijanjem crnaca - da bi se radikali
37
dokopali mesta u vrhu vlasti.”
Predsednik Džonson je bio svestan opasnosti. Jednom prilikom je rekao Orvilu Brauningu
(Orville Browning „... 'da bez sumnje postoji zavera i među radikalima koji se spremaju da izazovu

104