Page 219 - Ralph Epperson - Nevidljiva ruka
P. 219

Međutim,  najveća  vojna  i  tehnološka  pomoć  sovjetskim  vlastima  stizala  je  tokom  Drugog
            svetskog rata, kada su Sjedinjene Države razvile program pomoći pod imenom „Lend-liz”.
                       Prema  ovom  ugovoru,  Amerikanci  su  bili  obavezni  da  snabdeju  Sovjete  različitim  ratnim
            materijalom vrednim preko milijardu dolara. Na listi za snabdevanje sovjetske mornarice nalaze se sledeće
            stavke:
                       - 90 brodova za prevoz suvog tereta, -10 prekookeanskih tankera,
                       - 46 lovaca na podmornice dužine 110 stopa,
                       - 57 lovaca na podmornice dužine 65 stopa,
                       - 3 320 brodskih dizel-motora,
                       - 4 297 brodskih benzinskih motora i brodskih topova u vrednosti od 2,7 miliona dolara.
                       Uz ovu vojnu opremu, „Lend-liz” je doneo Sovjetima i sledeće:
                       - rafineriju nafte, vrednu 29 miliona dolara,
                       - patente za izgrdnju tenkova, aviona, helikoptera i oklope koje ne probijaju meci,
                       - pet fabrika sintetičke gume,
                       - lokomotive,
                       - TNT, bezdimni barut,
                                                         24
            -bombardere i lovce, tenkove, kamione i prikolice. „Lend-liz” je bio dobar izgovor za davanje i drugih vrsta
            ame  ričke  vojne  tehnologije.  Na  primer,  general  Džon  R.  Din  (John  R.  Deane),  koji  je  bio  sekretar  u
            mešovitom generalštabu u Vašingtonu tokom jednog perioda rata, napisao je: „Naša politika je bila da sve
            nove pronalaske u elek tronici i na drugim poljima načinimo dostupnim Sovjetima. Svakog meseca primao
            sam obnovljenu listu tajne američke opreme o kojoj je SSSR trebalo da bude informisan... Nikada nismo
                                                                        25
            propustili priliku da Ru sima damo opremu, oružje ili informacije.”
                       Osim  „Lend-liza”  koji  je  trajao  tokom  rata,  Amerika  je  Sovjetskom  Savezu  dozvolila  i  da
            demontira nemačka ratna postrojenja, kao što su fabrike, suvi dokovi, kranovi itd., i da ih, kao neku vrstu
            ratne odštete, posle rata prenese u SSSR. „Nije sporno da su Sovjeti preneli ogromnu količinu opreme sa
            okupiranih teritorija posle Drugog svetskog rata: smatra se da minimalan iznos vrednosti ove opreme prelazi
                                                                 26
            10 milijardi dolara, po cenama koje su važile 1938. godine.”
                       Sovjeti su demontirali fabrike doslovno do temelja i prenosili ih u SSSR. Sa ovom vrstom ratne
            reparacije saglasile su se američka i britanska vlada na sastancima na Jalti i Potsdamu.
                       I Mongoliju su Sovjeti „oljuštili” pošle Drugog svetskog rata, „... odnevši joj pokretnu imovinu u
                                                                                 27
            vrednosti od 800 miliona dolara, sa sumnjivim izgovorom da je to ratni plen”.
                       Ali, ipak najvažniji transfer tehnologije u Sovjetski Savez bio je onaj kojim su Sovjeti došli do
            atomske bombe.
                       Uobičajeno  objašnjenje  većine  savremenih  istoričara  je  da  su  Sovjeti  došli  u  posed  tajne  o
            proizvodnji  atomske  bombe  preko  Julijusa  i  Etel  Rozenberg  (Julius  and  Ethel  Rosenberg),  koji  su  1950.
            godine bili osuđeni za odavanje državne tajne stranoj sili.
                       Kada je sudija Irving Kaufman (Irving Kaufman) osudio Rozenbergove na smrt, obrazložio je to
            sledećim recima: „Vaš zločin smatram težim od ubistva... To što ste Sovjetima dali atomsku bombu u ruke,
            godinama pre nego što su oni, prema predviđanjima naših najboljih naučnika, mogli da je sami usavrše, već
            je po mom mišljenju izazvalo komunističku agresiju na Koreju... Vi ste, svakako, vašom izdajom izmenili
                                          28
            tok istorije na štetu naše zemlje.”
                       Priča  o  atomskoj  bombi,  međutim,  počela  je  znatno  pre  suđenja  Rozenbergovima.  Američka
            vlada dala je Sovjetima bombu još 1943, tokom „Lend-liz” programa.
                       Major  Džordž  Rejsi  Džordan  bio  je  oficir  vojske  SAD  zadužen  za  prebacivanje  „Lend-liza”
            preko vazdušne baze u Grejt Folsu u Montani. Tamo su avioni tovareni prenosivom robom, zatim su preletali
            do Ferbanksa na Aljasci, odakle su ih sovjetski piloti prevozili u SSSR.
                       Major Džordan, po prirodi radoznao čovek, više puta je otvarao različite kofere i kutije i u njima
            pronalazio papire sa rečima koje nije razumevao: „uranijum”, „ciklotron”, „proton”, „neutron”, „kobalt” i
            „plutonijum”.  Pored  toga,  Džordan  je  otkrio  i  više  izveštaja  iz  Ouk  Ridža,  „Menhetn  Distrikta”  koji  su
                                                                     29
            sadržavali fraze kao što je ova: „energija proizvedena fisijom”.  (U Ouk Ridžu, u državi Tenesi, američki
            naučnici razvijali su planove za pravljenje atomske bombe, i to je bio čuveni „Projekt Menhetn”).
                       Džordan je takode otkrio „.„ najmanje tri pošiljke uranijumskih hemikalija... koje su bile teške
            bezmalo tri četvrtine tone. Potvrđena je i pošiljka jednog kilograma metala uranijuma (što iznosi 2,2 funte), i
                                                                     30
            to u doba kada su celokupne američke zalihe iznosile 4,5 funti.”
                       Ova  otkrića  malo  su  značila  majoru  Džordanu  sve  do  1949,  kada  je  SSSR  izveo  svoju  prvu

                                                           219
   214   215   216   217   218   219   220   221   222   223   224