Page 86 - Ralph Epperson - Nevidljiva ruka

protiv Britanije. Godine 1775, Kontinentalni kongres je izglasao izdvajanje papirnog novca (dekretnog
novca) kojim bi se finansirao rat. Ovaj novac nije pozajmljen ni od kakvog bankarskog establišmenta. On je
jednostavno štampan kao način plaćanja Vladinih troškova u ratu. Stoga on u sebi nije sadržao kamatu koja
bi trebalo da se plati grupi bankara koji bi ga stvorili ni iz čega.
Većina zakonodavnih vlasti nezavisnih država je, u znak dobre volje i priznavanja centralne
vlasti, narodu Amerike uštedela bezbroj miliona dolara kamate, donevši zakone koji od građana zahtevaju da
prihvate kontinentalni novac kao zakonsko sredstvo plaćanja.
Međutim, do kraja 1776, „kontinental” kako su ga zvali, vredeo je jedva 40 centi kada bi se
menjao za srebrni dolar. Federalne vlasti su nastavile da štampaju ove dolare, tako da je na kraju iste godine
u opticaju bilo 241,6 miliona „kontinentala”.
Američki trgovci su prihvatili ove dolare po kursu od 2,5 centa za dolar, da bi samo godinu dana
kasnije imali kurs manji od pola centi za dolar. Inflacija je uzela svoj danak u vrednosti papirnog novca. U
poređenju sa pravim novcem u čvrstom metalu, postao je gotovo bezvredan. Najnižu cenu „kontinental” je
dostigao pri kraju rata, kada je bilo potrebno 500 papirnih dolara za jedan srebrni dolar.
Sada se vidi otkud u našem jeziku fraza „ne vredi ni jedan kontinental”. Inflacija se dogodila još
jednom, u skladu sa ekonomskim zakonom koji deluje svaki put kada količina novca u opticaju koja nije
potkrepljena zlatom ili srebrnom podlogom počinje da raste.
To je bilo vreme kada je izašlo na videlo neslaganje vodećih američkih patriota oko ključnih
problema u državi.
Spor se vodio o pitanju: Treba li američka vlada da uspostavi centralnu banku? Tomas Džeferson
se suprotstavljao stvaranju takve banke a Aleksander Hemilton se zalagao za nju. Džeferson je svoju poziciju
ovako obrazložio: „Ukoliko narod Amerike ikada prihvati da privatne banke kontrolišu izdavanje novca, te
banke i korporacije koje će iz njih izrasti, putem inflacije a zatim deflacijom, lišiće ljude njihove svojine i
jednog dana njihova deca će se probuditi i videti da nemaju ništa na kontinentu koji su njihovi očevi
29
osvojili.”
Hemiltonov predlog je bio da Sjedinjene Države stvore Banku Sjedinjenih Država, instituciju
koja bi pravila profit, bila u privatnim rukama i uživala poseban pristup javnim fondovima. Banka bi imala
zakonsko ovlašćenje da novac pravi ni iz čega, i da ga, uz kamatu, pozajmljuje vladi.
Hemilton je smatrao da većina ljudi ne zna da koristi svoj novac. Predlagao je da je najbolje da se
te stvari prepuste bogatima: „Ni jedno društvo koje ne ujedini kamate i kredite bogatih i države ne može da
uspe. Sve zajednice podeljene su na manjinu i većinu. Prvu čine bogati i otmenog roda a drugu čini masa
30
naroda. Narod je buntovan i promenljiv; on retko prosuđuje i odlučuje ispravno.”
Džeferson je odgovorio optužbom da će bankarski establišmenti, kada im se pruži prilika da po
želji manipulišu količinom novca u opticaju, proizvesti nizove nevolja za narod. Napisao je: „Pojedinačna ti-
ranska dela mogu se pripisati slučajnom, dnevnom stavu, ali serija ugnjetavanja, započeta u kritičnim
periodu i dosledno nastavljena raznim promenama kabineta, isuviše jasno pokazuje nameran, sistematski
31
plan koji nas baca u ropstvo.”
Zavera na koju je Džeferson ciljao bila je, u stvari, plod grupe pod imenom Jakobinci” koju je
stvorio francuski ogranak Iluminata.
Današnji rečnici jakobince definišu kao „jedno društvo radikalnih demokrata u Francuskoj,
nastalo u revoluciji iz 1789; oni su bili zaverenici protiv postojećih vlasti.”
Džon Robison je, u svom klasičnom delu o Iluminatima, pod naslovom Dokazi zavere, o
jakobincima napisao sledeće: „Inteligentan čovek je u otvorenom sistemu jakobinaca lako mogao da
33
prepozna skriveni sistem Iluminata.”
(Ova grupa će odigrati važnu ulogu u Građanskom ratu 1861-65, što ćemo detaljnije obrazložiti u
sledećim poglavljima.)
Na nesreću po Sjedinjene Države, predsednik Džordž Vašington je, 1788. godine Aleksandra
Hemiltona imenovao za sekretara finansija. Tri godine kasnije, 1791, vlada Sjedinjenih Država je dala
ovlašćenja svojoj prvoj nacionalnoj banci, koja se zvala Prva banka Sjedinjenih Država (First Bank of the
United States). Ta ovlašćenja su isticala 1811. godine i trebalo je da američki građani odluče da li da se ona
obnove.
Džeferson se diskretno pridružio raspravi o Prvoj banci, tvrdeći da Kongres nije imao ovlašćenja
da daje takve garancije i da je stoga ova Banka nelegalna. Svoje argumente zasnovao je na prvom članu
(odeljak 8.) Ustava koji glasi:
„Kongres ima pravo da kuje novac, određuje njegovu vrednost... itd.”
Džeferson je Kongresu osporavao pravo da prenosi svoja ovlašćenja na drugu instituciju, a
posebno ne na instituciju koja je u privatnim rukama i koja će ne samo da kuje novac već će i da ga štampa, a

86