Page 87 - Ralph Epperson - Nevidljiva ruka

zatim da ga pozajmljuje Vladi. Ova pitanja su, međutim, ostala samo pitanja (na žalost) i Banka je preživela
do 1811, kada je predsednik Džejms Monro Games Monroe) dozvolio da ovlašćenje istekne.
Iako je Banka pravila pritisak da Vladi da pozajmice kojima bi otplatila dugove iz revolucije,
predsednici Džeferson i Monro su to odbili i sve dugove Sjedinjenih Država isplatili su bez pomoći Banke.
Godine 1812, Engleska je započela novi rat protiv Sjedinjenih Država. Banka je tada počela da
čini ogromnu presiju da joj se obnove akreditivi (ovlašćenja koja je imala do 1811). Ovaj rat je imao cilj da
natera Sjedinjene Države u poziciju da im je neophodna centralna banka koja bi plaćala troškove rata i na taj
način stvorila dugove i otplatu kamata. Engleski bankari su se nadali da će Amerikanci obnoviti ovlašćenja
Prvoj banci ili da će pod drugim imenom stvoriti istu takvu instituciju.
Dvojica Amerikanaca, Henri Klej (Henry Clay) i Džon Kelhun (John Calhoun), bili su prvi
propagatori ulaska Amerike u rat 1812. godine. Oni su, isto tako, bili i glavne pristalice stvaranja nove
banke, pod imenom „Druga banka Sjedinjenih Država” (The Second Bank of the United States).
Rat sa Engleskom pokazao se skupim, i podigao je dugovanja Sjedinjenih Država sa 45 miliona
dolara na 127 miliona dolara.
Izvesni Amerikanci su ovaj rat smatrali delom zavere. Jedan od njih, predsednik Harvarda
Džozef Vilard (Joseph Willard), u čuvenom govoru od 4. juna 1812, tvrdio je da je u događaje umešana tajna
sekta Iluminata: „Ima dovoljno dokaza da je u ovoj zemlji uspostavljen određeni broj iluminatskih društava.
Ona nesumnjivo rade na tajnom podrivanju naših starih institucija, kako civilnih tako i duhovnih. Ova
društva su očito povezana sa istim Redom u Evropi. Neprijatelji iz svih tih redova traže naše uništenje.
Prevlada li neverstvo, naša nezavisnost će svakako pasti. Naša republikanska vlast biće zbrisana...”
Na žalost, Amerikanci se nisu obazirali na njegova upozorenja a zavera je nastavila svoje
smrtonosno delovanje u Sjedinjenim Državama.
Pritisak se nastavio i 1816. godine. Drugoj banci Sjedinjenih Država ponovo su data
dvadesetogodišnja ovlašćenja. Banci je pružena mogućnost da vladi SAD pozajmi 60 miliona dolara. Novac
je jednostavno odštampan, evidentiran obveznicama i pozajmljen federalnoj vladi.
Druga banka je sada imala mogućnost, kao što je primetio jedan istraživač, da „kontroliše
34
celokupnu fiskalnu strukturu države...”
Tomas Džeferson je 1816. još jedanput pokušao da upozori Amerikance, ovoga puta pismom
upućenim Džonu Tejloru (John Taylor):
„Verujem da su bankarske institucije opasnije za našu slobodu od postojećih vojski. One su već
stvorile bankarsku aristokratiju koja prkosi vlastima. Dozvola za izdavanje novca treba da se oduzme od
35
banaka i vrati Vladi, kojoj po pravilu i pripada.”
Banci nije trebalo mnogo da bi pokazala svoje moći. „Inflatorna politika Druge banke Sjedinjenih
Država u prvim godinama posle 1812. doprinela je njenom širenju po Kentakiju, Tenesiju i drugim zapadnim
državama. A onda je, sa depresijom iz 1819, Velika banka obrnula svoju politiku i započela sa odlučnom
koncentracijom. Kovani novac je oticao sa Zapada, ostavljajući za sobom trag bankrotstva i veliki broj duž-
36
nika koji nisu bili u stanju da izmire svoje dugove.
Banka je koristila svoju moć da bi povećavala i smanjivala količinu novca u opticaju, izazivajući
prvo inflaciju a onda deflaciju. Takav ciklus je bio od koristi samo bankarima koji su bili u mogućnosti da
dođu u posed velike količine tuđe svojine po ceni koja je bila samo delić njene stvarne vrednosti.
Ali, ratni dug iz 1812. godine otplaćen je do 1834, što sigurno nije bilo po volji vlasnicima Druge
banke.
Jedna je stvar, međutim, zadovoljila bankare. Banka je proglašena ustavnom, 1819. godine,
37
prilikom procesa u slučaju Mek Kuloh protiv Merilenda (McCulloch vs. Maryland), od strane sudije
Vrhovnog suda Džona Maršala, inače masona.
Taj sudija je presudio da Kongres ima pravo koje se podrazumeva i da može da oformi Banku
Sjedinjenih Država.
Kongresu nisu data posebna prava kojim bi oformio Banku Sjedinjenih Država, tako da je Ustav
morao da bude „rastegnut” da bi se izašlo u susret okolnostima i da bi se objavilo kako u njemu postoje neka
misteriozna „podrazumevajuća prava” koja „rastezačima” omogućavaju da čine što god hoće. Džefersonovi
argumenti nisu uvaženi. Hemilton je pobedio.
Sledeći važan korak u američkoj istoriji odigrao se 1826. godine, kada je član Slobodnih zidara,
kapetan Vilijem Morgan (William Morgan), objavio knjigu pod naslovom: Oslikavanje masonerije od strane
jednog iz bratstva koji je posvetio 30 godina ovoj stvari. Tumačenje Slobodnog zidarstva kapetana Vilijama
V. Morgana.

87