Page 89 - Ralph Epperson - Nevidljiva ruka
P. 89

49
            se žale vlastima zbog nepravde.”
                       Nastavio  je,  govoreći  da  smatra  „da  su  neka  ovlašćenja  i  privilegije  koje  poseduju  postojeće
                                                                                                  50
            banke, autorizovane Ustavom, subverzivne u odnosu na prava država i opasne po slobode ljudi...”
                       Iako je stavio veto na obnovu akreditiva i na taj način mogao da izazove gnev naroda ukoliko bi
            on glasao za davanje tih akreditiva, Džekson je, međutim, hrabro odlučio da prepusti izborima 1832. da od-
            luče  njegovu  sudbinu.  Predsednikova  osnovna platforma:  „Banke  bez  Džeksona  ili  Džekson  bez  banaka”
            suočila se sa velikom opozicijom, posebno u štampi Sjedinjenih Država”, koja je velikim delom bila plaćena
                            51
            da pravi pritisak.”
                       Ovo znači da je bilo elemenata u poslovnim krugovima koji su imali nameru da izvuku korist iz
            obnavljanja akreditiva Banci.
                      Očigledno da jedino narod Amerike nije želeo obnavljanje akreditiva, pa je odgovorio izborom
            Endrjua Džeksona za predsednika. Rezultati izbora bili su sledeći:


                           KANDIDAT          PROCENAT GLASOVA
                           Džekson                               55%
                           Klej                       37%
                           Antimasoni                  8%

                      To znači da su približno dva od svaka tri glasača, tj. oni koji su glasali ili za Džeksona ili za
            antimasone, glasali protiv obnavljanja dozvole Drugoj banci Sjedinjenih Država.
                      Posle izbora, predsednik Džekson je naredio Bidlu da Vladine fondove povuče iz depozita Banke,
            ali je Bidl to odbio. I da bi pokazao svoje nezadovoljstvo Džeksonovom direktivom, Bidl je naredio „opšte
            ukidanje  zajmova  širom  svog  bankarskog  sistema.  Bidlovo  naređenje  je  bilo  toliko  iznenadno,  a  njegova
            posledica  toliko  razorna,  da  je  zemlja  gurnut:  u  ekonomsku  paniku.  To  je  bilo  upravo  ono  što  je  Bidl  i
                  52
            želeo.”
                      Ogromna moć Banke da uništava na tržištu, sada je korišćena protiv naroda, iako je taj narod
            glasovima uskratio poverenje Banci. A bio je u pravu. Ljudi nisu želeli bankarski establišment, i sada su
            kažnjeni zato što su glasali protiv njega.
                       Bidl je značajno skresao iznos zajmova u periodu od 1. avgusta 1833. do 1. novembra 1833, pa je
            ukupan  iznos  zajmova  od  18  miliona  dolara  smanjen  za  nekih  14,5  miliona  dolara.  Bidl  je  posle  ovoga
            krenuo drugim putem i prisilio banke da povećaju količinu novca u opticaju: sa 52 miliona dolara u januaru
            1833, na 108 miliona dolara u toku godine, i 120 miliona dolara u sledećoj godini.
                       Bidl  se  upustio  u  kampanju  koje  se  radikali  iznad  svega  plaše:  namerno  stvaranje  panike  sa
            ciljem da se vlada uceni zbog obnavljanja akreditiva Banci. Evo šta je i sam izjavio: „Samo dokazi o patnji
            velikih razmera proizvešće utisak na Kongres... Moj put je zacrtan - sve druge banke i svi drugi trgovci mogu
                                                       53
            da popuste, ali Banka Sjedinjenih Država neće.”
                       I, naravno, ciklusi kontrakcija i širenja izazvali su upravo vrstu ekonomskih problema koje je
            Bidl anticipirao. „Poslovi su propali, ljudi su izbacivani s posla, do novca se nije moglo doći.”
                       Predsednik  Džekson  je  prozreo  Bidlove  poteze  i  uputio  još  jednu  u  nizu  opomena  narodu
            Amerike: „Veliki napori koje je ova Banka preduzela da bi stavila Vladu pod kontrolu, i nesreća koju je
            namerno prouzrokovala, samo su slika sudbine koja čeka američki narod ukoliko bude uvučen u obnavljanje
                                                 54
            ove institucije ili u uspostavljanje slične.”
                       Džekson je smatrao da će Bidlovi postupci uništiti ne samo ekonomiju Sjedinjenih Država, nego
            će  imati  uticaj  i  na  Evropu.  Tvrdio  je  da  Banka  predstavlja  pretnju  i  njegovoj  ličnoj  bezbednosti.  Svom
            potpredsedniku  Martinu  Van  Bjurenu  (Martin  Van  Buren)  je  rekao:  „Banka,  gospodine  Van  Bjuren,
                                                  55
            pokušava da me ubije. Ali ja ću ubiti nju.”
                      Nije sigurno da li je Džekson mislio da Banka pokušava da mu uništi političku karijeru ili da ga
            liši života, no svejedno, 30. januara 1835. godine atentator Ričard Lorens (Richard Lawrence) je na njega
            ispalio  metke  iz  dva  pištolja,  s  malog  rastojanja.  Oba  puta  je  promašio  i  Džekson  je  ostao  nepovređen.
            Lorens je kasnije tvrdio da je bio „u vezi sa moćnim ljudima iz Evrope koji su obećali da će intervenisati ako
                                  56
            iko pokuša da ga kazni.”
                       Pored toga što je bio prvi američki predsednik na koga je pokušan atentat, Džekson je bio prvi
            američki predsednik čija je odluka naknadno izmenjena. Senat se, marta 1834, saglasio, glasajući 26 prema
            20, da zvanično preinači Džeksonovu odluku o povlačenju Vladinog depozita iz Banke Sjedinjenih Država,
                                        57
            bez ovlašćenja Kongresa SAD.
                                                            89
   84   85   86   87   88   89   90   91   92   93   94