Page 450 - Thomas Mann - Čarobni breg

svih strana primamljivo nudilo da bude okušano. Trenutno, on se zadovoljio time da preleti
naslove ploča i da samo ovda-onda nasumce izvrši probu i uključi neki primerak ove neme
grafike u kovčežić, da bi čuo njegove zvuke. Ovi koturovi od kaučuka mogli su se, naoko,
razlikovati po kolorisanoj etiketi u svome središtu, i ni po čemu više. Svi su izgledali jedan
kao i drugi, i bili su sasvim ili ne baš sasvim do sredine gusto pokriveni koncentričnim
krugovima. Pa ipak, njihov fini linealni otisak skrivao je u sebi muziku kakva se samo mogla
zamisliti, najsrećnija nadahnuća iz svih oblasti umetnosti, i to u biranoj interpretaciji.
Bilo je tu jedno mnoštvo uvertira i pojedinačnih stavova iz sveta uzvišene simfonike,
sviranih od slavnih orkestara, čiji su dirigenti bili po imenu označeni. Uz to je išao dugi niz
pesama, izvedenih uz klavirsku pratnju od strane članova velikih opera — i to pesama koje
su bile visok i svestan proizvod lične umetnosti, a isto tako i jednostavnih narodnih pesama,
kao i takvih koje su na neki način držale sredinu između ove dve vrste, utoliko što su bile,
doduše, komponovane znalačkom veštinom, ali su duboko i pobožno proosećane u
narodnome smislu i duhu; bile su to umetničke narodne pesme, ako se tako može reći, a da
se rečju »umetnički« ne povredi njihova prostodušnost i iskrenost. Naročito je bila jedna
među njima koju je Hans Kastorp znao iz detinjstva, a prema kojoj se sada u njemu začela
neka tajanstvena ljubav, i o kojoj će još biti reči. Čega je tu još bilo, upravo, čega sve još nije
bilo? Bilo je bezbroj opera. Jedan međunarodni hor proslavljenih pevača i pevačica, uz
pratnju jednog diskretnog orkestra, izvodio je svojim visokoškolovanim bogodanim
glasovima arije, duete i čitave ansambl-scene iz raznih regiona i epoha muzikalnog teatra: iz
južnjačke sfere lepote, koja se odlikuje u isto vreme visokom i lakom ponesenošću srca; iz

nemačko-narodnog sveta vragolanstva i demonije; iz francuske Velike opere i Komične
opere. Je li to sve? O, ne. Jer je sledila serija kamermuzičkih komada, kvarteta i trija,
instrumentalnih solo-izvođenja za violinu, čelo i flautu, koncertne stvari za pevanje uz
obaveznu violinu ili flautu, a zatim čisto pijanističke tačke, a da i ne govorimo o običnim
komadima za uveseljavanje, o kupletima, o onim pločama prigodne sadržine, u koje su mali
orkestri za igru utisnuli svoje melodije i koje su zahtevale grublju iglu.
Hans Kastorp je sve te ploče ispitivao, sređivao i, poslujući sam oko njih, predavao neke
instrumentu, koji ih je budio u zvučni život. Vrele glave, odlazio je na spavanje u
poodmaklim časovima, kao posle one prve terevenke, priređene od strane njegovog blažene
uspomene pobratima Pitera Peperkorna, i sanjao od dva do sedam o čarobnom kovčežiću. U
snu je video kako se ploča okreće oko svoje osovine, tako brzo da se gotovo ne vidi i ne čuje,
pokretom koji se nije sastojao samo u kružnom kovitlanju nego i u nekom naročitom
povijanju u stranu, tako da se kolenasta drška koja nosi iglu i ispod koje se disk okretao,
elastično njihala, kao da diše, — što je, kako se već može i verovati, bilo veoma pogodno za
vibrato i portamento gudača i ljudskih glasova. Ali je, u snu ne manje nego u budnome
stanju, ostajalo neshvatljivo kako je obično prevlačenje jedne linije, tanke kao vlas kose,
iznad jedne akustične šupljine i jedino pomoću membrane u rezonatoru moglo da izazove
ono bogato složeno sazvučje, koje je ispunjavalo u snu spavačevo uvo.
Rano izjutra bio je opet u salonu, još pre doručka, pa je, sedeći prekrštenih ruku na jednoj
stolici, pustio da mu iz kovčežića jedan divan bariton peva uz harfu »Blick’ ich uhmer in
diesem edlem Kreise...« Harfa je imala potpuno prirodan zvuk; bila je to neizmenjena,
neumanjena svirka harfe, koju je kovčežić ispuštao iz sebe, u isto vreme dok se ljudski glas
nadimao, predišući i artikulišući — pravo pravcato čudo. A ničeg nežnijeg nije bilo na svetu,
nego što je bio dvopev iz jedne moderne italijanske opere, koji je posle toga odsviran, ničeg
nežnijeg od ove čedne i prisne osećajne veze između jednog tenora svetskoga glasa, koji je
tako često bio zastupljen u albumima, i jednog kao staklo prozirnog, slatkog malog soprana;