Page 15 - Vasa Pelagić - Lečenje lekovitim biljem

биљке су отровне или.су отровни само поједини њи-хови делови (корен,
семе итд.). Код многих треба употребити само лековити део: корен, стабло,
цвет, кору, или пак целу биљку. Треба умети и узабрати лековиту биљку,
знати време када се она бере за лек и, што је врло важно, не помешати је с
неком њој сличном, јер има врло сличних билака. Неопходно је одредити
увек количину биља и дозу лека од била, као и на-чин спремања, јер се

једна количина може поднети, друга већ може штетити. Старао сам се да
све те потребе у овој књизи попуним и на себи постављени задатак
одговорим у потпуности, ко-лико се год то боље могло.
Што се тиче материјала, граће, одакле сам црпео сва ова знања, осим
оних која сам имао и раније из своје медицинске струке — сматрам за
потребно да наведем ове податке. У нашој литератури имао сам
претходника. То је био др Сава Петровић, сан. пуковник. Он је штампао
књигу Аековито биље у Србији још 1883. године. У тој својој књизи, која је
да-нас врло ретка, он рећа .и описује лековите биљке више као ботаничар а
мање као лекар. У предговору те своје књиге каже: „Познавање популарне
употребе биља у лекарству нужно је за лекаре ради поуке нашег народа,
који често пропада због тога што се у своја домаћа, непоуздана средства
ослања, па због то-га и сувише доцкан помоћи тражи од научне медицине,
или је никако не тражи." Из тога се може извести заклучак да је књига била
написана више за лекаре, јер сумњам да се ико други могао њоме служити,
а најмање народ, коме је она по свом саставу и садржини остала
неприступачна. А и сами ле-кари не могу се њом служити, јер су у њој
рећане бил>ке, једна за другом, без икаквих ближих одлика и груписања. Ја
сам се ипак користио њоме утолико што нисам уносио /у своју књигу оне
лековите билке, с малим изузетком, којих нема код др Са-ве Петровића,
сматрајући да таквих код нас и нема. Познавање биља је сад много веће
него раније у Србији, те ће се данас на нашој територијк наћи и већи број
нових биљака — што има тек да се утврди и те биљке искористе.
Сматрајући да је он српски језик и народне називе добро знао — ја сам
се ослонио углавном на њега и називе биљака за наш део земље стављао
према његовој номенклатури (врло ма-ли број и по Кошанину). За називе
биљака у другим крајевима наше земле (Хрватској, Словенији, Војводини
и др.), не го-ворећи о основном, научном називу — латинском, служио сам
се књигом Ј. Стипанића, у којој се могу наћн упорелни називи (али не сви)
лековитих билака на-ведених у мом делу (опет не свих). Тиме је омогућено
да се књигом служе сви краЈеви у нашој земљи. Свуда где сам се служио
радовима и мишљењем тућих пи-саца — то сам навео. Не желим да ми се
пребаци да сам се китио тућим перјем, да кријем туће заслуге за науку.
Друге књижице о лековитом биљу на нашем језику које сам прелиставао
нису ни за помињање, јер су без значаја. Не-тачне су за лекаре, а слабе за
болеснике. Уосталом, све књиге и књижице те врсте могу да се сматрају
застарелим. Ово уто-лико пре што се и праве стручне, медицинске књиге
које су штампане пре рата могу сматрати такоће застарелим. Свуда су у
њима потребне исправке и допуне, а о нестручним да и не говоримо.
Нарочито се морају писати на новој основи књиге о лече-њу лековитим
биљем кад се намењују широј читалачкој пуб-лици и лечењу народа. А без