Page 217 - Vladimir Pištalo- Tesla portret među maskama
P. 217

66.

                            Puls! Puls!



                                                 Poslušaj moj savet
                            i nikad tie pokušavaj da izumiš išta sem sreće.
                                                   Herman Melvil


         -  Ne mogu nikog da volim a da ga malo i ne sažaljevam -  primetila je
     Katarina.
         Gde li je to Nikola već čuo?
         -  Zašto? -  upitao je, pokušavajući da se seti.
         -  Zato što je čovek. Zato što će umreti. Zato što ne zna šta je život
     kao ni ja.
         Tog oktobarskog popodneva sreli su se u redakciji „Senčurija”. Rob-
     ert je imao sastanak sa Kasterovom udovicom, čije se memoare spremao
     da štampa. Nikola je otpratio Katarinu u Central park.
         -  Divan dan -  rekla mu je. -  Sa nebom tako plavim da se sva iznutra
     osećam plava.
         Koračali  su  kroz  žutilo  i  rumen  indijanskog  leta.  Neminovno  su
     osećali slatkoću vazduha, milinu udisanja. Uobraženi velosipedisti su vo-
     zili po parku. Mrmljao je šljunak i pucali su žirevi pod njihovim gumama.
     Veverice su se jurile ispod krošnji, preko veselih travnjaka. Nalet vetra za-
     pljusnuo je stazu žutim i crvenim lišćem.
         -  Ona obasjana klupa čeka na nas -  pokazala je Katarina.
         Tesla  se  obraćao  Katarini  sa  skoro  ženskom  milinom.  Podigao je
     prst:
         -  Pogledajte veverice.
         Pred klupom veverica je napravila tri valovita skoka pa se ukočila.
     Zatim se rep našao tamo gde joj je bila glava. Za petama hitre prijateljice,
     ona je  šmugnula uz  drvo. Njih dve  su se  zatim progonile preko  tankih
     grana, vrteći repovima.
         -  Ritmovi. Ritmovi- mrmljala je Katarina.
                                                             221
   212   213   214   215   216   217   218   219   220   221   222