Page 262 - Vladimir Pištalo- Tesla portret među maskama

Vladimir Pištalo
Njišući se na visokim đonovima od gume Manfred je iskoračio iz
ambara.
- Povucite polugu!
Cito ju je cimnuo i ostao s ispruženom rukom, čekajući signal da je
vrati nazad.
Nekoliko sekundi je prošlo. Još su bili živi čarobnjak i njegov šegrt.
Nije zasmrđelo na paljevinu. Čitav neverovatni minut, kao nov zlatnik, je
pao na kamen. Onda je usledilo pravo buđenje furija. Tesla se nepovratno
otisnuo u bezobalnu ogromnost novine! Unutra, pucketanje Gorgonine
kose diglo se do krešenda. Napolju, vlas munje se izvila sa jarbola. Zatirn
druga, treća, četvrta. Oh! Grom je pukao i Tesla se nehotice štrecnuo.
Majko moja! Grom je pukao opet. Glavu je uvukao u rainena. Pa opet!
Zvuk sa jarbola odjekivao je kao puška, pa kao top, pa još jače. Našli su se
usred bitke kod Austerlica. Zgrada je postala slamka u svetlom vihoru.
- Furije - osvetoljubivo je šaptao prvi gromovnik među Ijudima. -
Furije!
U njegovom ambaru pojavila se avetinjska plava svetlost. Masa žive
električne kose plazila se po kalemovima. Sve je u zgradi bljuvalo igle sve-
tlosti. Oslobodio se pandemonijum glasova. Osetio se sumporni miris.
Cito je slomio zub škrgućući. On je susprezao drhtanje da slučajno ne po-
vuče polugu. Leva ruka mu se toliko tresla da nije uspeo da se prekrsti.
Očekivao je da u sveprožimajućem plavom titranju ugleda duhove po-
kojne majke ioca. Osećao je kako mu iskre bolno skaču iz prstiju. Osećao
je da će mu krv šiknuti ispod nokata.
Električni malstrom pretio je da raznese ambar.
Napolju je stajao, Nikola Tesla, propisno obučen, sa dubokim cipe-
lama na šniranje i polucilindrom. Nebesa su vrisnula a Zemlja odgovori-
la. Novopečeni Mefistofel je rastao u noći uštirkanoj munjama. Varnice
su skakale oko gumenih đonova. Oživljena Zemlja je imala poruku za
njega. Oživljena Zemlja je iskrila.
Munje su bile sve deblje i blistavije, jasnije i plavlje. Iskre debele kao
ruka šikljale su u nebo. Izvijale su se morske zmije dok nisu dostigle visi-
nu od dvadeset pet metara. Sada su bile četrdeset metara duge i grmljavi-
na se čula miljama unaokolo. Sa licem čas crnim čas srebrnim, nadgledao
ih je viktorijanski gromovnik u princ Albert žaketu. On je bio svetlost. On
je postao sevajuća, impersonalna sila.

266