Page 137 - Željko Krstić - TITO - PARTIJA - KORUPCIJA

Ţeljko LJ. Krstić SVITAC

(koja je bila ozbiljan klub na saveznom nivou), ta podela, kaţe, nije
postojala.
"Ne. Remont je bio sirotinjski klub. Bilo je tamo strahovito druţenje.
Mi smo voleli fudbal i samo nam je fudbal bio vaţan. I danas imam
mnogo prijatelja iz Mitrovice. Gotovo nijednog koji ţivi u Mitrovici.
Većinom raštrkani po svetu, i Srbi i Albanci. Pobegli su odande. Kad
sretnem nekog, krenemo sa sećanjima, a onda, kad pitam za ovog ili
onog, kaţu mi - odselio se. I s jedne i s druge strane. To je tragedija.
Došli su u grad ko zna koji ljudi. Ja nisam tamo bio od 1997. godine.
Kad mi danas neko kaţe Severna ili Juţna Mitrovica, ja ćutim. Ne ţelim
da priĉam o tome. Ne znam ja za dve Mitrovice. Mi smo išli preko Ibra,
ili preko mosta. Nikad nisam išao u Severnu Mitrovicu. Baš tamo gde to
zovu Severnom, ispred Tehniĉke škole bio je jedan vrhunski, tada za
nas vrhunski teren, gde su se igrali najbolji turniri. Sve što je bilo lepo
nestalo je. Koga god sam pitao, nebitno ko je i šta je, svi su razoĉarani
šta je bilo s našim gradom. Mi, Mitrovĉani, mi nismo priznavali nijedan
drugi grad. Imali smo Ibar, najlepšu reku u Srbiji, moţda u Jugoslaviji.
Imali smo FK Trepĉu, koja je uz Borac iz Ĉaĉka bila najstariji
drugoligaš u Jugoslaviji", priĉa u dahu Prekazi za Nedeljnik. Ipak,
pitamo ga ako ga toliko "udara" nostalgija prema rodnom gradu, zašto
nije otišao tamo tolike godine.
"Ništa me više ne vuĉe. Roditelji su mi umrli. Braća i sestre su
mi se iselili, imam samo sestru koja ţivi u Mitrovici. Većina mojih
drugara nije dole. Nemam više ni kuću...", tu Dţevad Prekazi prvi put
prekida inaĉe energiĉno izlaganje svoje prošlosti. „Kuću su vam
zapalili?", pitamo ga. "Da, zapalili su je", odgovara. "Ne interesuje me
ko ni zašto", kaţe nam, iako odgovore na ova pitanja nije teško
zakljuĉiti. "Svugde imaš budale, sa svih strana. Moju majku, brata s
njegovom ţenom i troje dece u tom bezumlju u dva navrata su spasili
ljudi koji su ih pitali: 'Šta ti je Preki?', i spasili ih. Svugde ima i dobrih
ljudi. Moţda ću jednog dana otići u Mitrovicu, ali ne znam. Moj
najbolji drug nedavno je umro. Nisam mogao da odem na sahranu.
Ali, šta ćemo, ţivot ide dalje..."
137