Page 287 - Željko Krstić - TITO - PARTIJA - KORUPCIJA

Ţeljko LJ. Krstić SVITAC

brdovit, go kamen, a puta nigde. Još pre dva dana su prešli preko puta i
ostavili ga. VoĊa je tako vodio.
Pomisliše na tolike drumove i prijatelje, na toliku rodbinu koja propade
na tom ĉudotvornom putu, pa ih obuze tuga jaĉa od bola u osakaćenim
udovima. Gledahu roĊenim oĉima svoju roĊenu propast. Onaj govornik
priĊe voĊi i poĉe govoriti iznemoglim i ustreptalim glasom, punim
bola, oĉajanja i gorĉina:
- Kuda ćemo?
VoĊa ćuti.
- Kuda nas vodiš i gde si nas doveo? Mi se tebi poverismo
zajedno sa svojim porodicama i poĊosmo za tobom ostaviviši kuće i
grobove naših predaka ne bismo se spasli propasti u onom neplodnom
kraju, a ti nas upropasti. Dve stotina porodica povedosmo za tobom, a
sada prebroj koliko nas je još osatlo.
- Pa zar niste svi na broju ?- procedi voĊe ne diţući glave.
- Kako to pitaš? Digni glavu, pogledaj, prebroj koliko nas ostade
na ovom nesrećenom putu! Pogledaj kakvi smo i mi što ostadosmo.
Bolje da nismo ni ostali nego da smo ovakve nakaze..
- Ne mogu da pogledam!...
- Zašto?!
- Slep sam!
Nastade tajac.
- Jesi li u putu vid izgubio?
- Ja sam se i rodio slep.
Ona trojica oboriše oĉajno glave.

Jesenji vetar strahovito huĉi planinom i nosi uvelo lišće. Po brdima se
povila magla, a kroz hladan, vlaţan vazduh šušte gavranova krila i
razleţe se zlosutno graktanje. Sunce sakriveno oblacima koji se
kotrljaju i jure ţurno nekud dalje, dalje.
Ona trojica zagledaše u smrtome strahu.
- Kuda ćemo sad ? – procedi jedan grobnim glasom,
- Ne znamo. ( str. 37)
287