Page 62 - Swami Shivananda - Bog postoji

sunčev sistem, zemlju, planete, itd.
Uza sve to, nije tako jednostavno da se prihvati da su tela nezavisno raštrkana u prostoru, kao
da nemaju ama baš nikakve veze među sobom. Jedna planina nije tek tako ovde, a druga tamo;
niti je jedno drvo ovde a drugo tamo bez ikakve međusobne veze. Da su tela nezavisna, ne bi ni
bilo gravitacije. Međutim, čak i tolika tela kao što su planete podložna su toj gravitacionoj sili;
šta tek da se kaže o drugim stvarima. Među telima postoji privlačnost na mehanistički način,
kako se to obično smatra, koji je određen matematičkom formulom. Međutim, može li taj odnos
da bude zaista čisto mehanistički? Kako je moguće da postoji takva privlačna snaga među telima,
ukoliko nema unutrašnje, organske veze među njima? To je stvar koja je nedavno otkrivena u
modernoj fizici. Postojanje privlačne sile poznate kao gravitacija znači, i mora da znači,
unutrašnju, ili tačnije nevidljivu organsku vezu između jednog i drugog tela, uprkos tome što je
između njih rastojanje koje se meri svetlosnim godinama. Pogledajte samo rastojanje između
sunca i zemlje – ono je nezamislivo. Pa ipak, gravitaciono privlačenje sunčeve lopte tako je
snažno da je u stanju da natera planete da kruže u svojim orbitama – i prostorna praznina između
njih tu ništa ne može da izmeni. Prema tome, nije tačno da je prostor praznina, pošto se pod
prazninom ili vakuumom uglavnom misli na apsolutno nepostojanje, ništavilo. Apsolutno
ništavilo ne može da bude medijum kretanja nikakve sile kao što je gravitacija. Da bi ova bila
moguća, neophodno je dejstvo povezujuće spone u nevidljivom obliku. Kako bi mogao da se
objasni fenomen potpunog vakuuma koji deluje kao medijum međusobne akcije? Princip
gravitacije je vidljivi nagoveštaj da materija nije postavljena na jednom mestu. Među telima
postoji organska međupovezanost. Ovo je dublji signal koji izbija na površinu kada se uloži
napor da se razume priroda prostora i odnos koji vlada među telima.
Dakle, privlačnost između nebeskih tela zove se gravitacija. Kada ova sila deluje između
ljudskih bića, to je bio-psihička privlačnost, odnosno naklonost. Pod izvesnim okolnostima to
može da bude i odbojnost. Postoje i hemijski i psihološki afinitet, i izgleda da to funkcioniše i
kod ljudi i kod životinja. Čini se da Priroda ne može da ispolji svoju svrhu osim putem
izražavanja unutarnjeg sadržaja svojih sastavnih delova. U svakom pokretu Prirode, bio on
organski ili anorganski, kao da postoji tajanstvena odlika koja obelodanjuje uzajamnu
povezanost tela.

Precizno funkcionisanje materijalnih tela:
pokazanje kosmičke inteligencije

Što dublje čovek zalazi u svet materije, i što se dalje kreće u pravcu svemira, to više stiče uvid
u tajnu funkcionisanja Prirode, a ta tajna se nalazi u organskoj povezanosti među telima, koja
deluju kao da su razbacana po prostoru. Čoveku je nemoguće da zamisli kako Zemlja, na primer,
može da se kreće istom putanjom koju već eonima sledi, kao da su neke šine postavljene na
njenom putu kroz prostor. Čovek je navikao da misli kako su stvari, poput planete Zemlje,
neorganske, bez duha, nesposobne za misao, bez očiju da vide, i bez umova da misle. Ali,
preciznost sa kojom se tela kreću nadmašuje čak i najbolju matematičku zamisao. Čovek je
verovatno izmislio matematički sistem samo na osnovu posmatranja načina na koji materijalna
tela funkcionišu. Nije nam, ipak, namera da opovrgnemo mišljenje racionalista kao što je Kant, u
vezi sa temeljima matematičke intuicije. Ne može da se objasni kako je takva preciznost uopšte
moguća, bez ikakve vidljive aktivnosti uma. Mada je to teško za razumevanje usled čovekovog
sklopa uma, on će se na kraju verovatno osvestiti i dovesti nekakav intelekt ili razum u vezu sa
onim što se sada smatra neživom egzistencijom. Unutrašnju privlačnost, odnosno afinitet koji