Page 63 - Swami Shivananda - Bog postoji

fizička tela pokazuju u svojim aktivnostima, treba prihvatiti kao pokazatelj organizacije koju ta
tela između sebe obrazuju. Po svoj prilici postoji kosmičko društvo, kao što i čovek ima svoje
maleno ljudsko društvo.
Društveni osećaj koji ljudska bića poseduju predstavlja osoben fenomen. Kao što je ranije
navedeno, pojam o ljudskom društvu je psihička mreža, koja funkcioniše nevidljivo i tanano,
povezujući tela odnosno jedinke u oblik organizacije nazvan ljudsko društvo. U sastavu te
organizacije tela se zbilja ne sukobljavaju jedno sa drugim. Fizički kontakt nije nužan. Jedno
ljudsko biće može da bude vrlo udaljeno od drugih, pa ipak može sa njima da tvori jedno telo. To
pokazuje da sistem organizacije ili uzajamnog odnosa nema mnogo veze sa prostornom
udaljenošću. Radi se o nečem sasvim drugom.
Ukoliko društvo nije ništa drugo do organizacija unutrašnjih sklonosti, kao što je to slučaj sa
ljudskim društvom, čovek može bez oklevanja da se složi da nema drugog načina da se objasne
složene okolnosti funkcionisanja Prirode izuzev postojanja društva kosmičkih masa. Zar nismo
bili učeni da sunčev sistem smatramo za organizaciju? On to svakako i jeste, iako je udaljenost
između jedne i druge planete, ili između planeta i sunca ili, kao što nam astronomi pokazuju,
između sunca i drugih galaktičkih tela, vrlo velika, ogromna! Tvrdi se da postoje zvezde koje ne
mogu da se vide ni najmoćnijim teleskopima. A njihovo prisustvo ipak vrši uticaj jedinstvene
vrste tako što proizvodi i širi zrake, što je danas prihvaćeno kao suštinsko živo dejstvo. Dakle,
prihvatanje mogućnosti kosmičkog društva vodi ka prihvatanju inteligencije koja stoji iza njega,
na osnovu opažene činjenice preciznog funkcionisanja tih tela. U suprotnom, zbog čega bi se
mrtva materija ponašala tako osetljivo i promišljeno?
Ne bi se reklo da je čovek živ samo usled dejstva fizičkih objekata koji su vidljivi očima. On
je po svoj prilici još zavisniji od nevidljivih uticaja nego od vidljivih stvari, i izgleda da je njegov
život povezan sa činiocima koji se protežu daleko izvan ljudskog opažanja i razumevanja.
Iz tog razloga su filozofi današnjice nekako došli do toga da prihvataju pre proces nego
položaj tela. Ranije se smatralo da stvari postoje, ili mogu da postoje, isključivo unutar granica
svojih tela, i da van svoje lokacije ne mogu da imaju nikakvu važnost ni pripadnost. Međutim,
ideja o procesu briše tu graničnu liniju koja je bila postavljena materijalnim telima, i izgleda da
se tela ulivaju jedna u druga pre nego da zadržavaju svoja izdvojena postojanja. U svakom telu
uvek postoji žudnja da postane deo drugog tela. To je princip naklonjenosti, princip ljubavi koji
je primećen u Prirodi. I, on postaje sve ispoljeniji što više napredujemo ka organskim nivoima.
To ne znači da on nije prisutan i u neorganskoj Prirodi, već samo to da nije vidljiv golim okom.

Zaključci nauke: čovek nije izvan svemira

Šta izjavljuje moderni naučnik?
Materija je dematerijalizovana. Ona se više ne smatra za tvrdu, čvrstu supstancu. Čovek
postepeno isparava u razređeni vazduh, tako razređen, tako eteričan i tako prefinjen da je već
došlo vreme kada više nije moguće razlikovati njegovo postojanje od prostranijeg ambijenta
svemira. Naučnik-posmatrač, ili filozof, nalazi se unutar svemira. To je važno da se zapamti.
Kako čovek može da posmatra svemir kada je i sam deo njega? Kako čovek može da bilo šta
proučava u ovom svetu? Kako može da izvede analizu bilo koje stvari, ukoliko zapravo nije
izvan nje? Na osnovu zaključaka do kojih čovek dolazi posredstvom posledica koje proizilaze iz
zakona gravitacije, ispostavlja se da univerzalna struktura ne može da prenebregne svoje