Page 106 - Odiseja

Homer: Odiseja

Jeste li došli poslom il' utoma lutate možda,
Kao što gusari blude po vodama slanima glavom
255 Igrajući se svojom, tuđincima noseći b'jedu?««

Krupni nas prestraši glas i gromòradnōst njegova sama.
Al' ja besjedu ipak za odgovor kazah mu ovu:
»»Mi smo ljudi Ahejci, od Troje nas svakakvi vjetri
260 Preko bezdane morske nabaciše velike amo,
Doma se žurasmo mi, al' zađosmo na druge pute,
Na druge staze, a Zeus je odlučio valjada tako.
Silenog Atrida mi Agamèmnona jesmo vojnici,
Pa se dičimo tim; a ôn je slavniji od svih
265 Pod nebom ljudi, jer grad razvalio je tolìkī,
Pobio narod tolìkī. A sad dolazeć k tvojim
Koljenma molimo, gostinski dar ud'jelio ne bi l'
Nama il' drugoga čega, što gostu dati je pravo.
Bògōvā, dobriću, boj se! pribjègār ti svaki je od nas,
270 A pribjegárima Zeus i tuđíncima osvetnik jeste,
Onaj gostinski Zeus, što tuđince čestite prati.««
Tako mu rečem, a on odgovori nemilo meni:
»»Il' si, tuđinče, lud, il' dolaziš ti iz daljine,
Kada mi veliš, u strahu da čuvat se bogova imam!
275 Za egidònošu Zeusa ne pitaju Kȉklōpi ništa,
Ni za blažene drȕgē, jer od njih mnogo smo jači!
Ako mi srce ne veli, na tèbe se smilovat neću
Ni na družinu tvoju, al' Zeusa se bojao ne bih.
Nego mi sada kazuj, gdje lađu građenu dobro
280 Ostavi? na kraj br'jega il' blizu? govori, da znadem.««
Tako me kušo, al' ja mnogòznalac odmah dokučih.
Pa mu riječi ove odgovorim lukavo opet:
»»Lađu je slomio crnu Posìdōn zemljòtresac moju
O te hridine hitiv, na međama štono su vašim,
285 O brijeg nagna je visok iz pȕčinē bačenu vjetrom;
A ja se prȉjekōj smrti uklònih s drugòvima ovim.««
Tako mu rečem, a na to ne káza nemio ništa,
Nego nȁ noge skoči i rukama drúgā se maši,
Pograbi dvojicu njih i o zemlju udari njima
290 Kao štenadma, te mozak iscuri i pokvasi zemlju;
Ud im razreže po ud i sebi večeru spremi.
Kao planinski lav obojicu proždre, i od njih
Ništa ne ostane mesa ni cr'jeva ni moždanih kosti.
A mi stanemo plakat i k Zeusu dignemo ruke
295 Videći grozni čin, upropástilo nam se srce.
A kad veliki svoj već trbuh napuni Kiklop
Ljudskog se najedav mesa i ml'jeka se čistoga napiv,
Onda ù spilji legne protégnuv se izmed ovácā.
Jedna se misao meni u duši junačkoj rodi,
300 K njemu da stupim i mač od bedra oštri povukav
Da mu u prsi rinem, gdje opona pokriva jetru;
Rukom popipam već, al' miso me ustavi druga:
Jer bismo i mi tu postradali prijekom smrću,
Kada od visokih vrata odvaliti ne bismo mogli

106