Page 110 - Odiseja

Homer: Odiseja

Ovce nepòmuzene po ogradama zableje
440 S punim vimenima ml'jeka; gospodar im od bola strašnog
Mȕčēći muke dirne po leđima svakoga ovna,
Kako su stajali ravno, a ludak mislio nije,
Da mu svezani bismo pod prsima runjavog blaga.
Kada najzadnji od svih ovaca iđaše veće,
445 Kojeg je tištala vuna, pa ì jā s razumom svojim,
Jaki Polìfēm dirne i njega ì reknē ovo:
»»Što mi, dragi moj prâze, ovàkō iz spiljē ideš
Zadnji od sviju ovaca? zaostajat nàvikō nisi,
Nego najprvi od njih cvijetke po livadi paseš
450 Stupajući širòko i na vodu dolaziš prvi,
Prvi se navečer žuriš da u staju dođeš što prije,
A sad najzadnji ideš! I tebi je valjada žao
Oka tvog gospodara, gdje rđa osl'jepi mene
S jadnim drugòvima svojim; savlado je dušu mi vinom
455 Nitko, al' velim, da nije umaknuo propasti svojoj!
Ej da misliti znaš, da progovoriš, onda bi meni
Rekao, kud li se on od mojega uklanja gnjeva;
Onda bih ubio njega, a njegov bi po spilji svuda
Tekao mozak po zemlji; odlahnulo bi mu srcu
460 Onda istom od zala, što učini nitković Nitko.««
Tako rekavši pusti od sèbe napolje praza.
Kad se od spilje malo i obora nađemo vani,
Od praza najprije sebe odvezah, a drugove zatim.
13
Brzo, zaòkrećūć mnogo, vitkònogē debele ovce
465 Pred sobom stanemo tjerat, da dođemo k lađi što prije.
Ugledaju nas puni veselja drugovi mili,
Koji ostasmo živi, a jaučuć oplaču drȕgē.
Ali im obrvama namignuh, nek ne plaču više,
Pa im zapòvjedih mnoštvo ljepòrunīh onih ovaca
470 Brzo u lađu spratit i vodom brzo otplovit.
Oni u lađe udu i odmah med klinove sjednu,
Pjenasto more, sjedéći po redu, pljuskahu vesli.
Al' kad odmakosmo malo, odáklē se može doviknut,
Onda pogrdne ja na Kȉklōpa poviknem r'ječi:
475 »»Kȉklōpe, drȕgove ti nejunáku proždr'o nisi
U spilji prostranoj svojoj, iàko si jak i silovit!
Ali zločesta djela zadèsiše, silniče, tebe,
Koji se žacao nisi u domu svojemu goste
Proždrijet, ali te Zeus i ostali kazniše bozi.««
480 Tako mu viknuh i time razljutih mu srce još jače,
Te on velikog brda vrhunac otkine na nas;
Kako ga pred lađu našu mrkòkljunū upravo baci,
Malo ne pògodī njime u kòrmān, i to po kràju.
More se odmah uzburlja od udara hridine silne.
485 Valovi lađu k suhu ponesu došumivši natrag,
Vali od pučinske plime, i k obali nagnaju lađu.
Onda uhvatim motku veòma dugàčku i koso

13 464. »zaokrećuć mnogo« od straha da ih Polifem možda ne slijedi.

110