Page 13 - Vasa Pelagić - Lečenje lekovitim biljem
P. 13
пустињи, предаје ме-дицину и окупља ученике — чувени несторијанци у
историји — који доцније у Персији сјајно развијају ту науку.
У току целог средњег века људи су више изучавали житија свјатих отаца
него ишта друго; па ипак и у то глуво доба изу-чавање лековитог бил>а
није могло сасвим изумрети. Чак се и Карло Велики интересује за лековито
биље и наребује и пропи-сује које лековите биљке да се гаје у његовим
царским башта-ма „да би", вели он, „служиле Аскл»учиво за нашу потребу,
а не за друге".
Преко Арабљана и њихових научника долазе с Истока нове биљке и у
Италију. Они их изучавају, јер се у Корану каже:
„Онај ко спасе живот једноме човеку, треба да буде сматран као човек који
је спасао живот свима." У току векова, мало-помало, спремање и продаја
лекова почињу да се одвајају једно од другог. Јавлају се многи луди ко-ји
спремају и продају лекове, траве, балзаме, мирисе, зачине итд. Они се
одвајају од трговаца и постају засебан ред — то су већ апотекари. Они
имају дужност да изврше налог лекара, који су у та давна времена још били
калуђери. А тек од 1452. те гру-пе људи почињу да се деле на лекаре,
хирурге и апотекаре. Апо-текари на Западу постају сарадници лекара и од
њих се захтева да знају читати њихове рецепте. Разуме се, на латинском.
цЗа време ренесансе па све до XVIII века, захваљујући раду тадашњих
алхемичара који траже камен мудрости, а тако исто захваљујући
проналаску штампе, открићу Америке и путовању великих морепловаца,
број лековитих билака које су донете у Европу и ту се почеле гајити јако је
порастао. Многе бил.ке и растиње за које бисмо данас рекли да су
одвајкада расли код нас донети су с Истока или из других области Землljе
(бресква, кукуруз, дуван, опијумски мак итд.). Те билке биле су растурене
по народу, а оне које због хладније климе нису могле успевати и
напредовати гајене су у ботаничким и стакленим баштама.
С пропашћу Рима пропада и ондашња цивилизација и „на-ука бежи у
манастире". Као на Далеком истоку, тако и на За-паду, у току читавих
столећа монопол лечења остаје у рукама калућера. То бива и на Средњем
истоку. Сам патријарх Несто-рије (435. г.), као изгнаник у Либијској
пустињи, предаје ме-дицину и окупља ученике — чувени несторијанци у
историји — који доцније у Персији сјајно развијају ту науку.
У току целог средњег века људи су више изучавали житија свјатих отаца
него ишта друго; па ипак и у то глуво доба изу-чавање лековитог биља није
могло сасвим изумрети. Чак се и Карло Велики интересује за лековито
биље и наребује и пропи-сује које лековите биљке да се гаје у његовим
царским башта-ма „да би", вели он, „служиле Аскључиво за нашу потребу,
а не за друге".
Преко Арабљана и њихових научника долазе с Истока нове биљке и у
Италију. Они их изучавају, јер се у Корану каже:
„Онај ко спасе живот једноме човеку, треба да буде сматран као човек који
је спасао живот свима."
У току векова, мало-помало, спремање и продаја лекова почињу да се
одвајају једно од другог. Јавлају се многи људи ко-ји спремају и продају
лекове, траве, балзаме, мирисе, зачине итд. Они се одвајају од трговаца и