Page 13 - Vasa Pelagić - Lečenje lekovitim biljem
P. 13

пустињи, предаје ме-дицину и окупља ученике — чувени несторијанци у
              историји — који доцније у Персији сјајно развијају ту науку.
              У току целог средњег века људи су више изучавали житија свјатих отаца
              него ишта друго; па ипак и у то глуво доба изу-чавање лековитог бил>а
              није могло сасвим изумрети. Чак се и Карло Велики интересује за лековито
              биље  и  наребује  и  пропи-сује  које  лековите  биљке  да  се  гаје  у  његовим

              царским башта-ма „да би", вели он, „служиле Аскл»учиво за нашу потребу,
              а не за друге".
              Преко  Арабљана  и  њихових  научника  долазе  с  Истока  нове  биљке  и  у
              Италију. Они их изучавају, јер се у Корану каже:
              „Онај ко спасе живот једноме човеку, треба да буде сматран као човек који
              је спасао живот свима." У току векова, мало-помало, спремање и продаја
              лекова почињу да се одвајају једно од другог. Јавлају се многи луди ко-ји
              спремају  и  продају  лекове,  траве,  балзаме,  мирисе,  зачине  итд.  Они  се
              одвајају  од  трговаца  и  постају  засебан  ред —  то  су  већ  апотекари.  Они
              имају дужност да изврше налог лекара, који су у та давна времена још били
              калуђери.  А  тек  од 1452.  те  гру-пе  људи  почињу  да  се  деле  на  лекаре,
              хирурге и апотекаре. Апо-текари на Западу постају сарадници лекара и од
              њих се захтева да знају читати њихове рецепте. Разуме се, на латинском.
              цЗа  време  ренесансе  па  све  до XVIII  века,  захваљујући  раду  тадашњих
              алхемичара  који  траже  камен  мудрости,  а  тако  исто  захваљујући
              проналаску  штампе,  открићу  Америке  и  путовању  великих  морепловаца,
              број лековитих билака које су донете у Европу и ту се почеле гајити јако је
              порастао.  Многе  бил.ке  и  растиње  за  које  бисмо  данас  рекли  да  су
              одвајкада расли код нас донети су с Истока или из других области Землljе
              (бресква, кукуруз, дуван, опијумски мак итд.). Те билке биле су растурене
              по  народу,  а  оне  које  због  хладније  климе  нису  могле  успевати  и
              напредовати гајене су у ботаничким и стакленим баштама.
              С  пропашћу  Рима  пропада  и  ондашња  цивилизација  и „на-ука  бежи  у
              манастире".  Као  на  Далеком  истоку,  тако  и  на  За-паду,  у  току  читавих
              столећа монопол лечења остаје у рукама калућера. То бива и на Средњем
              истоку.  Сам  патријарх  Несто-рије (435.  г.),  као  изгнаник  у  Либијској
              пустињи, предаје ме-дицину и окупља ученике — чувени несторијанци у
              историји — који доцније у Персији сјајно развијају ту науку.
              У току целог средњег века људи су више изучавали житија свјатих отаца
              него ишта друго; па ипак и у то глуво доба изу-чавање лековитог биља није
              могло  сасвим  изумрети.  Чак  се  и  Карло  Велики  интересује  за  лековито
              биље  и  наребује  и  пропи-сује  које  лековите  биљке  да  се  гаје  у  његовим
              царским башта-ма „да би", вели он, „служиле Аскључиво за нашу потребу,
              а не за друге".
              Преко  Арабљана  и  њихових  научника  долазе  с  Истока  нове  биљке  и  у
              Италију. Они их изучавају, јер се у Корану каже:
              „Онај ко спасе живот једноме човеку, треба да буде сматран као човек који
              је спасао живот свима."
              У  току  векова,  мало-помало,  спремање  и  продаја  лекова  почињу  да  се
              одвајају једно од другог. Јавлају се многи људи ко-ји спремају и продају
              лекове, траве, балзаме, мирисе, зачине итд. Они се одвајају од трговаца и
   8   9   10   11   12   13   14   15   16   17   18