Page 12 - Vasa Pelagić - Lečenje lekovitim biljem

Индији, свештеници старе вере, брамини, затим свеште-ници Будине вере,
били су и лекари и апотекари у исто време и , лечили су дајући лекове уз
певање и верске обреде. Они су своја znања пренели и у Тибет. Тибетска
медицина и данас постоји, иако није подвргнута нашој, западњачкој
анализи. Индијска књига о лековима и данас је најбогатија збирка написа о
лековима од билака, јер европски научници још нису испитали све биљке

онако како то наука захтева. У старом Египту (Мисиру) свештеници су
уверавали свет да су добили знање од богиње Изиде.

Има података да су и 2250 година пре наше ере Мисирци знали за неке
лекове којима се ми и данас лечимо. Тако су знали за рицинус, опијум,
хашиш (сок од индијске конопле) итд. Вештина балзамовања мртвих, при
чему су се употребљавали разни биљни састави, предавала се млаћима
само под заклетвом. Асирци, Халдејци, Персијанци, Мићани и други
народи Средњег истока стицали су знања из Египта и из Индије преко
Јевреја, а Јевреји су их примали од Египћана. Код њих су се лечењем
бавили само левити, и то по праву наслећа. Они су знали за многе билке,
мада је код њих молитва била најјаче средство против болести. Од
Египћана знање је прешло и у Грчку. И ту су први ле-кари били
свештеници, који су такоће познавали многе билке. Како се тада није знало
за старе Кинезе — Грка Ескулапа прогла-сили су за оца медицине, а
Хирона за оца апотекарства. Ова дво-јица живели су у VI веку пре наше
ере. Орфеј, песник и лекар, чувени математичар Питагора и најзад
Хипократ (485—420. г. пре н. ере) знали су за деловање опијума, кичице,
пелина итд. Филозофи Платон и Аристотел били су такође лекари и прода-
вали су лекове. У то доба људи су се нарочито интересовали за отрове.
Тако је и филозоф Сократ отрован соком од кукуте (цволике, амреласте
биљке conium maculatum). Овај сок спада у ред успављујућих отрова,
делује на кичмену мождину и убија паралишући мишиће за дисање. Грк
Теофраст оставио је после себе дело Историја биља, а Диоскорид, у
почетку наше ере, дао је већ Шест медицинских књига, које су се доцније
распрострле код Арабљана и Римљана и имале огроман утицај на ондашњи
свет, као и доцније кроз цео средњи век у Европи, нарочито на њеном
западу. Много се радило на истраживању лековитог биља, а наро-чито
отрова и противотрова од уједа змија, за време цветања наука у
Александрији. Али с пропашћу Александријске библи-отеке, чије је
уништавање почело још за време Цезара и Клео-патре, па завршено
победом Арабљана, многа су знања била из-губљена. Римљани, победивши

ондашњи свет, скупили су сва знања онога доба којима су владали
побећени народи и њихови воћи. Римљани су имали славне научнике, од
којих да поменемо Пли-нија и Галена. Гален (131—210) успева да одреди
тачније начин справљања лекова од лековитог бил>а и постаје оцем
такозване „галенске фармације".
С пропашћу Рима пропада и ондашња цивилизација и „на-ука бежи у
манастире". Као на Далеком истоку, тако и на За-паду, у току читавих
столећа монопол лечења остаје у рукама калућера. То бива и на Средњем
истоку. Сам патријарх Несто-рије (435. г.), као изгнаник у Либијској